"Rusija je sila - Amerika da prihvati, da ne bi bilo rata"

To што је амерички председник Барак Обама на прошлонедељној конференцији за новинаре отворено рекао да је од повратка Владимира Путина у Кремљ примећена „антиамеричка реторика на руској страни” представља још једну потврду да је између Русије и Америке, које су 2008. започеле „ресетовање” својих односа, све кренуло низбрдо. Руско давање привременог азила бившем сараднику америчких обавештајних служби Едварду Сноудену навело је Обаму да откаже самит са руским председником, што је прво слично отказивање од хладног рата (ако не рачунамо одлуку руског премијера Јевгенија Примакова да на вест о почетку НАТО бомбардовања Југославије нареди пилоту авиона којим је летео у званичну посету Вашингтону да се сместа окрене и врати у Москву).

Опаску о руској наводној антиамеричкој реторици Обама је на истој конференцији допунио и описом Путина као „клинца који се досађује у задњем делу учионице“ (да би одмах уследила духовита реакција америчких блогера који су написали: „Ако је Путин дете које се досађује у учионици, онда је Обама размажено дериште у Белој кући”). Из Москве није стигла званична реакција на ове речи, осим што је један неименовани руски дипломата за „Комерсант” рекао да је „Обама ударио на личност, што је апсолутно недопустиво”. Међутим, оно што је из целе ситуације затезања односа САД и Руске Федерације очигледно јесте да је по први пут на највишем нивоу покренута прича о антиамеричком расположењу у Русији, али и антируском расположењу у Америци, који су годинама очигледни у медијским извештајима и изјавама политичара и аналитичара.

Када је прошле године светска јавност случајно сазнала приватни разговор Обаме и тадашњег руског председника а садашњег премијера Дмитрија Медведева, аналитичари су помислили да су те изјаве можда заправо само уиграна представа за јавност. Мислећи да су микрофони угашени, Обама је на самиту о нуклеарној безбедности у Јужној Кореји рекао Медведеву да питања постављања америчких антибалистичких ракета на руским границама могу бити решена, „али је важно да ми да простора за маневар”. „Ово су моји последњи избори. После ових избора, имаћу више флексибилности”, рекао је Обама Медведеву, који му је узвратио да „разуме” и да ће „пренети Владимиру ту информацију”.

Међутим, микрофон ТВ станице Еј-Би-Си је ту информацију пренео целом свету, а из данашње перспективе чини се да ни то што су прошли и амерички и руски избори није умањило спорења око америчке антиракетне одбране у Европи, али ни о питању иранског нуклеарног програма, грађанском рату у Сирији… Ипак, загревање антиамеричке и антируске атмосфере минулих месеци се ипак догодило у парламентима две силе. Најпре је у америчком Конгресу донет Закон о Магнитском, којим је ограничено добијање америчких виза, али и наметнуте финансијске санкције свим руским званичницима који су, према оцени Вашингтона, били укључени у „огромне повреде људских права” које су довеле до смрти адвоката Сергеја Магнитског, 2009. године, у затвору у Москви. Усвајање овог закона била је савршена прилика за бројне америчке политичаре да истакну своје антируске ставове.

На одговор из Москве се није дуго чекало, па је у руској државној Думи усвојен закон којим се онемогућава добијање руских виза америчким званичницима, који су нелегално затварали руске држављане или их осуђивали на „безразложно оштре казне”. Дума је усвојила и такозвани Закон о Дими Јаковљеву (усвојеном руском дечаку који је умро због непажње Американца који га је усвојио), којим се онемогућава америчким држављанима на усвајају руске сирочиће. Осим тога, Русија је наредила и да свака испорука америчког меса у Русију мора да прође строгу контролу руских санитарних органа. Према речима Алексеја Пушкова, председника Одбора за међународне односе државне Думе, примери антируских потеза у прошлих 18 месеци су Закон о Магнитском, потом изјаве америчких политичара о карактеру руских избора, па обећање шефице дипломатије Хилари Клинтон да ће се борити против ширења Евроазијске уније на територији бившег СССР-а, као и успостављање америчких црних листа.

Иако је за Пушкова „чудно да се прича о нарастајућој антиамеричкој реторици”, сасвим је извесно да обе стране нису остале дужне једна другој. Осим политичара, медији у стварању тог расположења играју ипак пресудну улогу, при чему у критици распиривања негативне атмосфере међу две силе, на мету узимају само рад медија друге државе. Тако на сајту ТВ станице „Раша тудеј” често пише о томе како „јача антируско осећање у САД”, док су прошле и ове године амерички медији препуни жалби на раст „антиамериканизма” у Русији. Тако је у фебруару „Вашингтон пост” имао текст под насловом „Безобразна бујица антиамериканизма”, док се „Американ тинкер” пита „колико дуго ће магла антиамериканизма заклањати обрисе реалне и непосредне опасности која прети Русији”. Није мала ни листа америчких сенатора и конгресмена, с једне стране, и депутата руске државне Думе, с друге стране, који не штеде речи у оптуживању друге стране и стварању антиамеричке или антируске атмосфере. Преглед изјава је огроман, али „Политика” објављује неке од тих изјава које су дошле од најзначајнијих политичара, аналитичара или из медија Русије и САД.

АМЕРИЧКЕ ИЗЈАВЕ О РУСИЈИ______ „Немам стрпљења за земље (као што је Русија), које покушавају да третирају гејове, лезбијке или трансродне особе на такав начин да их застрашују или повређују”, Барак Обама у одговору на питање о руском закону који забрањује геј пропаганду. „Неупитно је да је Русија наш геополитички непријатељ број један”, Мит Ромни, републикански председнички кандидат 2012.

РУСКЕ ИЗЈАВЕ О АМЕРИЦИ________ „Они (САД) живе као паразити светске економије и свог монопола над доларом... Тако ако (у Америци) постоји системски квар, то ће утицати на све”, Владимир Путин

Индија и Кина имају око 2,5 милијарди становника. Имају и нуклеарно оружје. Технолошка зависност је све мања. Унутрашње тржиште све веће. За пар деценија и Русија и Америка ће бити трећеразредне силе, ако уопште буду постојале као целовити ентитети, а ако неко од нас тада буде још увек жив сећаће се "златних времена" када азијати нису владали светом.

После оног како се понаша ју амерички председници и како поштују своја обећања(договор са Горбачовом,понашање према Ираку Египту,Либији,Палестини,Србији,Авганистану,........)ко може веровати њима?Њихово пљачкање Света преко разноразних монетарних манипулација је доказ колико се они брину за развој Света. То је до данас једина земља која употребљава нуклеарно оружје и сеје вековну смрт становништву нападнутих области.То је земља која најмасовније злоупотребљава људску интелигенцију,злоупотребљава најређе производе које планета поседује даби произвели најдестриуктивније производе . Да ли такву земљу треба узимати за узор?Америка данас пре претставља пример фашизма и терора овоземаљске популације укључујући и њихов сопствени народ. Свет познаје Ахилу,Џингис Хана,....,,Хитлера ,а данас ,изгледа да те идеје имају амерички председници ,да владају светом.Звучили то интелигентно ?

Од пада гвоздене завесе и пораза комунизма и СССР-а у хладном рату Америка је једина светска сила. Неометана ривалима који би изазвали њено уређивање света, борила се у Персијском заливу, укључила у сукоб у БиХ, бомбардовала Србију и започела ратове против Авганистана и Ирака. Свет у последњих 25 година је амерички свет у којем САД не морају да се обазиру на то шта ће рећи други. Ипак, последњих година раст економије Индије, Кине, Русије и Бразила и политичких амбиција Москве и Пекинга изгледа да су почели да круне моћ Америке, која остаје највећа политичка, економска и посебно војна сила, али која налази да јој је све теже да игра улогу светског полицајца.

У постхладноратовском међународном поретку САД су диктирале правила игре путем институција и организација као што су Међународни монетарни фонд (ММФ), Светска банка, Светска трговинска организација (СТО), НАТО и Г8. Друге земље углавном су желеле да постану део тог система, прихватајући америчку премоћ и победу америчких вредности, као што су слободно тржиште и демократија. Москва је затражила пријем у СТО, ушла у Г8 и сарађивала с Атлантском алијансом као партнерска земља. За то је добијала много похвала, све док 2008. није подржала независност грузијских области Абхазије и Јужне Осетије и тако сахранила наде за ширење НАТО-а на Грузију. Роналд Реган је тврдио да је Москва непријатељ због њене опасне тоталитарне идеологије. После пада комунизма нестале су идеолошке размирице између Русије и САД, али, као што сада видимо, није ишчезло ривалство које нема никакве везе с капитализмом, демократијом и комунизмом, већ с геостратешким надмудривањем за што веће интересне сфере и доминацију.

Френсис Фукујама је претпостављао да је после пада Берлинског зида и пораза СССР и његове комунистичке идеологије дошао „крај историје”, односно последњи ступањ развоја друштава, у којем готово све тачке на планети прихватају демократију, слободно тржиште, капитализам и људска права. Фридманова теза о либералном свету без ратова, који су сада немогући јер је свет повезан слободним протоком људи, робе и капитала, дуго је с Фукујаминим предвиђањима усмеравала мислиоце и политичаре. Међутим, сад се мање говори о глобализацији која уједињује планету а више о новом хладном рату између Запада и Русије, а можда и других, нових сила, попут Кине, Ирана и Индије. Москва, ојачана приходима од нафте и гаса и економским везама с Европом, за САД је поново постала проблем кад је прошле године, уз помоћ тадашњег проруског украјинског председника Виктора Јануковича, решила да одвоји Кијев од ЕУ и још јаче га привеже за Русију. САД и ЕУ подржале су смену Јануковича и долазак нове прозападне владе која је обећала Украјину у ЕУ и НАТО. На истоку земље, с превладавајућим проруским становништвом дигнута је оружана побуна, због које је Украјина постала жариште, нестабилна земља и, као таква, тешко замислива чланица западних организација.

Русија је подршком побуњеницима и анексијом Крима желела да поручи НАТО-у да не може да се усели у њено двориште и сасвим је опколи. Управо је то највећи изазов за САД и Северноатлантски савез, који досад није морао да брине када се ширио на бивше совјетске републике и чланице некадашњег источног блока, иако се и тада опасно приближавао границама Русије. Осим тога, Москва је успела да одржи свог савезника Башара ел Асада на месту председника Сирије и спречи готово спремну америчку војну акцију против њега. Верује се да је Москва спречила и напад Запада на њој близак Иран, залажући се за међународне преговоре с Техераном о смањивању његовог нуклеарног програма. Шиитска теократија веома је утицајна у Ираку, земљи где су до 2011. Американци имали своје трупе и где су се делимично вратили овог лета да помогну централној влади у борби против сунитских џихадиста. Да би победили ове борце који прете да разбију Ирак, Американци ће можда морати да се удруже са својим архинепријатељем Асадом.

С друге стране, јасно је да Кина, која ће, према прорачунима ММФ-а, за пет година од САД преузети прво место на листи најснажнијих економија, неће да буде оно што је био Јапан после Другог светског рата, односно да неће хтети да прихвати потчињеност САД у замену за војну заштиту и приступ америчком тржишту. Кина је најзначајнији власник америчког дуга, почиње да се спори око територија азијских земаља које су амерички савезници и увелико води сајбер рат против Вашингтона. Када се говори о расту у будућности, не очекује се много од САД или ЕУ, али се предвиђа даље напредовање Кине и других држава БРИКС-а (Бразила, Русије, Индије, Кине, Јужне Африке). Оне би могле да чине нови блок, противтежу ЕУ и САД. После западних санкција Москви, Русија је с овим земљама договорила оснивање посебне развојне банке, која би умањила утицај западне Светске банке и ММФ-а. С латиноамеричким земљама је уговорила повећану трговинску размену, а с Пекингом енергетски споразум вредан 400 милијарди долара у наредних 30 година.

Због тога се данас говори о мултиполарном свету, где ће САД, Кина, Индија, Бразил, Русија, ЕУ и још неке земље водити главну реч. При том треба имати у виду да је Америка и даље најјача сила, посебно војно, да САД и њени савезници троше 75 одсто светског буџета за војску и да је Вашингтон у војном савезу са 60 држава. Русија и даље има великих економских проблема, Индија се бори са сиромаштвом, а Кина не поштује људска права и не показује тежњу да се демократизује. То, међутим, не умањује значај тврдњи да ће 21. век бити век Кине, Азије и Пацифика.

Ако ће тај регион економски расти, онда ће силе, пре свега САД и Кина, желети да се наметну и узму највећи део колача. Управо би Азија могла да постане најопаснија тачка на планети јер ће тамо Кина пробати да оспори вишедеценијску америчку доминацију, што исувише подсећа на Европу пред избијање два светска рата. Европа годинама уназад излази из фокуса Америке, која се усмерава на регију Тихог океана, али је криза у Украјини поново скренула пажњу САД на хладноратовске пријатеље и непријатеље. Стивен Коен, професор руске историје на Универзитету Њујорк, сматра да је ово најопаснији тренутак од пада гвоздене завесе и да се суочавамо с највећим изгледима за рат у последњих двадесет и пет година. У том светлу на велика врата враћају се реалисти, попут Хенрија Кисинџера или Џона Мершајмера, који упозоравају да подела интересних сфера није реликт прошлости већ реалност о којој треба водити рачуна ако Запад баца око на Украјину или Русија, на пример, на Канаду.

Све то говори у прилог тези о новом мултиполарном свету у којем ће се неколико центара моћи надметати за што већи приступ сировинама, тржиштима и геостратешким територијама. У новој ери, земље попут Кине и Русије оспораваће америчку глобалну превласт макар у свом непосредном окружењу. Како ће та епоха изгледати, опет ће у великој мери зависити од Америке, односно од тога како ће она решити да одговори на изазове којих је била поштеђена четврт века.

Ипак, та творевина је још увијек опасна. Опаснија од бившег СССР-а чији су лидери, свјесни суноврата, одустали од идеологије која је водила народ и државу у пропаст. Ове друге води само похлепа и болесна жеља за доминацијом, а ту здрави резони престају. Слободни свијет треба хитно да размотри стратегију поступања са умирућим џином јер никакав сценарио, укључујући и нуклеарни удар, није искључен. Силазак САД-а са глобалне сцене и вјероватни распад под утицајем нових сила ће у сљедећих 20-30 година бити највећи изазов у историји човјечанства!

Заправо демократија и не постоји већ се ради о владавини диктатуре партија.Била је то велика утопија веровати како је дошло време без конфликата то јест крај историје. Те тврдње да су САД највећа војна сила и нису од неког значаја јер и друга страна има могућност да уништи непријатеља тако да је тај однос војних снага врло релативна ствар.

Изнова и изнова се у оваквим текстовима спомиње Фукујамина изјава о "крају историје" након распада СССР, а човек је лепо изјавио и појаснио да је то изјавио иронично парафразирајући Карла Маркса, чија кованица "крај историје" наступа онда када социјализам потпуно овлада светом. Не знам докле ће да се позивају на Фукујаму, а да заборављају Маркса у контексту спомињања "краја историје". Па ваљда је Маркс познатији и важнији мислилац који је употребио дотични појам, А Фукујама га је само иронично парафразирао, у смислу "Ево нам га "крај историје", социјализам (комунизам) је победио, СССР се распао.