"Gardijan" poručuje: Rusi nam nisu prijatelji, ali...

'Jako bi voleo da znam koja budala je pisala ovako tendencijozan tekst ?

U nedavnom intervjuu listu “Gardijan”, generalni direktor britanske obaveštajne službe MI5 pridružio se sve većoj grupi zapadnih zvaničnika koji opisuju Rusiju kao pretnju, a protiv čega treba razviti drugačiji način razmišljanja. U proteklih nekoliko meseci, Rusija je optužena za pokušaj podrivanja američkih izbora posredstvom upada u mrežu, u Kalinjingradu je rasporedila projektile sa nuklearnim sposobnostima i nadletala Evropu bombarderima. Moskva vodi politiku u Siriji koja ima više veze sa bombardovanjem civila tepih-bombama nego s borbom protiv Islamske države.

Ako je Vladimir Putin rešio da Rusiju ponovo učini velikom, sada više nema sumnje da će, da bi taj cilj ostvario, pribeći širokom spektru akcija, primenjujući i tvrdu i meku moć. Činjenica da zapadni zvaničnici uvek iznova ostaju zatečeni, možda podjednako mnogo govori o iluziji ili neuspeloj politici “popravljanja” odnosa sa Rusijom kao i lakoća s kojom je Kremlj tokom godina naučio da tumači zapadna društva i način na koji njihovi lideri reaguju, ili ne reaguju. Pre više od deset godina Putin je izneo svoj stav u godišnjem obraćanju parlamentu, kada je uporedio SAD s junakom ruske bajke, uz napomenu: “Drug vuk zna koga da pojede”. Tada je malo ko mogao da predvidi šta će uslediti: prvo menjanje granica u Evropi primenom sile posle Drugog svetskog rata (pripajanje poluostrva Krim) i model geopolitičke konfrontacije koji neki nazivaju Drugim hladnim ratom.

U Kremlju veruju da je došlo vreme da se na neki način osvete Zapadu zato što su “ponizili” Rusiju posle raspada Sovjetskog Saveza. Kolaps ruske ekonomije 1990-tih godina i širenje NATO i EU proizašli su iz lošeg komunističkog upravljanja koje je trajalo decenijama. Danas se Zapad i Rusija razmimoilaze u gotovo svim temama. Putinova propagandna mašinerija prodrla je na Zapad, pri čemu je iskoristila njegovu otvorenost, uz istovremeno ugnjetavanje onih unutar zemlje, koji se usude da misle drugačije.

Šta učiniti da bi se sprečila eskalacija? Nuklearna konfrontacija postala je uobičajena tema u Rusiji, što ukazuje na potrebu za ponovnim odvraćanjem. Nije provokacija ako se pobrinete za zaštitu evropskih saveznika. Raspoređivanje NATO snaga u regionu Baltika i u Poljskoj reakcija je, a ne uzrok ruskog vojnog avanturizma u komšiluku. Najbolji način da se obeshrabri još veći ruski revizionizam jeste osiguranje odbrane “crvenih linija”. Na široj nacionalnoj osnovi, pritisak treba vršiti tamo gde je to mudro i efikasno. Nedavno odbijanje Španije da napuni gorivom ruski nosač aviona na putu do Sirije primer je kako privući pažnju Moskve. Sankcije zbog aktivnosti Moskve u Ukrajini trebalo bi ostaviti na snazi sve dok se ne ispune uslovi za primirje. Evropljani bi pametno učinili ako bi spremili zajednički odgovor na rusku politiku u Siriji, što bi trebalo da bude shvaćeno kao deo šireg modela: haos na pragu Evrope, uključujući i kretanje izbeglica, služi Putinovim interesima zato što pothranjuje neliberalne snage koje on podržava.

To ne znači da Rusiju treba zatvoriti u karantin, niti da njenog lidera treba potpuno izbegavati. Određenu ulogu igra i jezik. Nazivati Rusiju “partnerom” više ne odgovara realnosti, ako samo Moskva uporno odbija saradnju i otvoreno profiliše sebe kao alternativni, neprijateljski model koga međunarodna pravila više mnogo ne zanimaju.

Međutim, ne treba ni preuveličavati rusku moć. Njena ekonomija je bolesna. Ima malo saveznika, i nezgodnog prijatelja Kinu. Putin može da odluči da imenuje spoljne neprijatelje i ohrabruje nepokolebljivu potrošnju domaćih proizvoda, ali time neće mnogo doprineti dolasku investicija koje su zemlji preko potrebne ukoliko želi da se modernizuje. Ruski predsednik je vešto iskoristio svaki prostor koji su mu zapadne sile otvorile, bilo usled nemara, podeljenosti ili pogrešne procene. Jednom priikom je rekao: “Slabi dobijaju batine”. On veruje da je Zapad slab, licemeran i dekadentan. Kratkoročni odgovor trebalo bi da bude odlučan dokaz transatlantskog jedinstva - pitanje koje lebdi nad američkim izborima. Dijalog s Rusijom trebalo bi da bude inteligentno balansiran - ni agresivan, ni popustljiv. Po svoj prilici, rusko pitanje će još dugo biti prisutno - jer Putin namerava da bude ponovo izabran 2018. godine. .