Evropa se prema Balkanu ponaša kao maćeha

Француски историчар Ернест Дени – „Велика Србија”, 1915:...... „Српски успеси се објашњавају научном надмоћношћу њихових виших официра и моралном вредноћом њихових војника.” (реч је о балканским ратовима).

Норвешки пуковник Карстен Ангел, учесник напада на Србију у I светском рату:.......... „Дошли смо са мало поштовања за њих, а враћамо се пуни дивљења. Видели смо народ миран, самопоуздан, родољубив. Нашли смо најбоље војнике на свету, храбре, послушне, трезвене, издржљиве, вољне да жртвују живот за земљу и националну идеју”.

Ханс Фогел, немачки војни лекар:......... „У сваком рату и свакој војсци има забушаната, али у част српске војске морам рећи да у њој кукавичлук и дезертација на фронту пред непријатељем беху потпуно непознати”.

Француски публициста Огист Говен:....... „Срби, према којима су људи Пеште и Беча показивали само презир пун омаловажавања, они ”ништавни„ људи, за које су се спремали да их у прах и пепео разнесу, учинише да беже пред њима заставе Франца Јозефа I… Ми присуствујемо ускрснућу Велике Србије на хрiшћанском истоку”.

Француски публицист Едуард Шире, 1917:.......... „Својим херојством у последњем рату, својим чудним одржањем дате речи, својим узвишеним мучеништвом, које је потврдило њену неразрушиву моралну снагу и своју скору ренесансу, Србија је скоком ушла у први ранг солидарности народа који се боре против тевтонске хегемоније, а за слободу света. Племенитошћу свога држања и етничком храброшћу у патњи, она привлачи општу симпатију и дивљење.

Француски маршал и српски војвода, Франше д Епере:......... ”Ко су ти јунаци који могу да се подиче да су заслужили једно од највећих одликовања на свету? То су сељаци, скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломљиви, то су људи слободни,горди на своју расу и господари својих њива. Окупљени око свог краља и заставе за слободу земље; ти сељаци, без напора, претворили су се у војнике најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих.„

Франц Тирфалдер, 1935:........ „Много су ми пута учесници у тамошњем рату саопштили колико су их дубоко дирнули храброст Срба, њихово витешко понашање према победницима и према побеђенима, њихова издржљивост и војничко држање.”

Константин Јиричек, чешки историчар:....... „Срби и Српкиње средњег века беху лепи људи са правилним цртама… противно глатко избријаним Италијанима, Срби и остали народи источне Европе носили су дугу браду и косу… Песнички идеалбеше жена отворено златне боје, као и у делима класичне старине… На старим фрескама и у описима приказују се Срби и Српкиње као високи и лепи људи са правилним цртама лица… Србин Босанац је порасту и данас виши од Србина из других крајева… Поред смеђе и црне косе, која преовлађује, има још и данас плавих људи…“

Велики Мајеров конверзациони лексикон, Беч 1909:.......... ”Типичан Србин, најчешће у Херцеговини, висок је, широких плећа, глава је добро пропорционална, чело лепо сачињено, нос често орловског кроја, коса плава, очи светле до смеђе.„

Фридрих Валиш, 1928:......... ”У Србији и Црној Гори виђа се ванредно велики број лепих жена. Са чуђењем ћете наћи у беди и прљавштини једне брдске колибе, жене класичне лепоте. Неупоредив је слободан, велики поглед тамнихочију између дугих трепавица, а испод оштро изразитих обрва. Измешу усана лако извијених светле се правилни, бљештећи бели зуби. Лице је обавијено тамним таласима косе која се повија.„

Феликс Каниц, путописац:........ ”Као и данас, тако је и по византијиским изворима који су увек Словене строго оцењивали, храброст је била истакнута врлина Срба. Историја прича о многим српским људима који су се снагом, храброшћу ипожртвованошћу показали достојним места поред хероја свих народа.„

Фридрих фон Таубе, аустријски генерал:........ „Пошто имају јако и здраво тело, које подноси све неугодности, врућину и хладноћу, глад и жеђ, бесане ноћи и дуге сталне маршеве, то овај храбри народ чини као створеним за рат. Цео његов живот је суров,и од живота разнежених народа разликује се као небо и земља. Ништа тако не воле као оружје, којим се марљиво вежбају још од детињства.”

Јозеф Холочек:......... „Српски народ, одричући се царства земаљског, а остајући верно при царству небеском, показује нам се тако богато нагомилан силама идеализма, да ми, који се надамо да ћемо убудуће очистити народ од срамоте и неправде царства земаљскога, морамо у српском народу видети и поштовати народну прама-терију, која ће тек у будућности одиграти часну улогу, коју му је провидност уделила, да би обезбедио ту улогу мора бити приправан на даље муке и патње, даља одрицања и жртвовања.”

Ернест Дени:........ „ Срби имају једну достојну дивљења врлину, која је уосталом сасвим честа код Словена, они верују у снагу разлога и права, према речима апостола они се надају противно свим надама.”

Мадлен де Беноа – Сигоаје – „Српска отаџбина”, Париз, 1917:......... „И поред толиких несрећа српска нација није мртва. Она је прошла кроз највеће патње, али није изгубила своју животну снагу. Млада крв ври у њеним жилама. Ускоро ће процветати красан цвет слободе. Тирани је вековима нису могли да подјарме; она је увек кидала своје ланце. Велике силе, љубоморне на њену младост, старе немоћне силе, могу покушати да је заробе; она ће порушити зидове своје тамнице. Сан о Великој Србији јасније се очитава за време искушења. Јака и већа Србија цела ће васкрснути. Противнички народи покушаваће узалудно да она заборави свој сан; она има снагу младости, снагу која ће одбити границе немогућег.”

Француска књижевница Женина Клапје – „Легендарна Србија”, Париз 1918:.......... „И српска душа је такође у знаку мистичности. Она измиче светском методском испитивању и бунтовно се одупире, недајући се анатомском сецирању. Она има нагле скокове који збуњују, и само дубокопознавање српске историје може је објаснити. Српска душа је толико јака, да је ништа неможе сломити. Она има тако висок осећај части, да он у њој живи патрифициран. Срби су поносити. И у највећим мукама они не плачу. О, где се срце човечје лакше не отвори и разнежи него у болу и тузи? Па ипак, ма како страно изгледало, ретко ћете видети Србина да плаче.”

Емил Оман, сорбонски професор, 28. јуна 1915. започиње предавање речима:........ „Говорићу вам о Србији. Могао бих вам говорити о војничкој Србији, о победама које су задивиле Европу. Аустријске провокације, увод у садашњи рат, провокације у којима су се дипломате ипрофесори универзитета такмичили износећи лажне документе, биле би исто тако интересантна тема. Али, макар вас и разочарао, ја ћу се вратити даље у прошлости потражити у прошлости одговор на питање које нам поставља свака српска победа. Како је било могуће, у садашњем времену великих државних скупина, да се та мала држава могла родити, живети и уздићи дотле да игра важну улогу у драми која данас потреса добру трећину човечанства? Која је то вила дала овој држави – чим се појавила на карти – толико енергије, да може – као Херкул из колевке – да одбије налете чудовишта, двоглавог хабзбуршког орла? То је српска вера.”

Рене Пинон, француски публициста:......... „Природно је било да сва српска срца вибрирају кад слушају о славним делима своје браће која су обновила подвиге легендарних хероја, прослављене у народним песмама које стари барди опевају жалосним гласом уз гусле, и која су осветила, после толико векова, хероје умрле на Косову око краља Лазара. Али овог пута не беху епска приповедања песмом улепшана, која су текла од уста до уста; до су биле аутентичне вести о хероизму и победама српским, потврђене са 300 заробљених турских топова поређаних у Београду уздуж старе тврђаве.“

Џавид паша, турски заповедник Битоља, у телеграму упућеном у Цариград каже:........ ”Српски војник је непобедив. Не можемо ништа против Срба. Српски сељак је без порока, нежан и великодушан. Српски војник стално односи победу зато што је финији и интелигентнији, дисциплинован и високог морала.„

Аустроугарски фелдмаршал фон Боројевиц:...... ”Срби се боре до бесвести, они су чудни борци, агресивнији дивљачнији и енергичнији од Руса; имају више иницијативе и самосталности.„

Немачки генерал, фелдмаршал Аугуст фон Мекензен, 1915, својим војницима пред полазак на српски фронт:......... ”Ви не полазите ни на италијански, ни на руски ни на француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог, храброг и оштрог. Ви полазите на српски фронт и Србију, а Срби су народ који воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали непријатељ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе.„

Аустријски принц и мађарски маршал, надвојвода Јосиф Хабсбуршки, обраћајући се Јовану Дучићу:....... ”Српска војска је прва и најхрабрија војска у Европи. Ја то знам из сопственог искуства, јер сам против ње пошао да ратујем на Дунаву. Господо, шта сте ми учинили тога дана; после борбе која је трајаласвега пола сата, ви сте уништили моју дивизију. Моји батаљони били су просто збрисани вашом ужасном ватром…„

Дневна заповест немачког цара Вилхелма, својим војницима пред полазак на Србију:.......... ”Јунаци! Шаљем вас у рат против једног малог, али веома храброг народа. То су Срби, који су за време три недавна и врло тешка окршаја са Турском, Бугарском и Аустро – Угарском пружили свету доказа о најубедљивијим врлинама и сјајним војничким способностима, и који су, на својим заставама, упрсканим крвљу, уписали током четири године само ненадмашне и славне победе.„

Исидора Данкан:........ „Насиље великих и моћних често зна да се окрене против њих. Најбољи пример да се не треба иживљавати над малима јесте и пример малог српског народа који је ставио тачку на једну царевину, која је трајала скоро хиљаду година – Хабзбуршку.“

Жан-Пол Белмондо:......... „Симпатичан свет ти Срби. Редак осећај за гостопримство и поверљива присност, која краси само оне што знају да буду изврсни пријатељи.“

Ђузепе Гарибалди:........ „Имао сам прилику да упознам неколико српских кнезова, љутитих војсковођа српског владара Милоша, који су ослободили Србију турске власти. То су људи одважни, који мало говоре, а у очима им се види одлучност.“ „Жилавост је одлика правог војника. Погледајте само Србе.“

Франц Лист:......... „Важно је да један народ кроз све векове бројних искушења задржи свој урођени темперамент и своју традиционалну симболику. Срби су као мало ко у овом делу Европе у томе успели.“

Марија Терезија:....... “ Господо, не заваравајте се! Срби не љубе оне који их држе под јармом. Немам поверења у Србе и њихове вође чак и када ми овде, у Бечу, љубе скуте. Немам вере у њих, али су ми потребни.“

Цар Јосиф II Хабсбуршки:....... „Волео бих да имам тако умешне дипломате како су Срби умешни војници.“

Јохан Волфганг Гете:......... „Српска епска књижевност бисер је у европској ризници, који ће немачки песници тек откривати у наредним столећима. Дивим се тим чврсто извајаним ликовима и карактерима протканим оним дубоким, доследним особинама, које заслужују поштовање због верности себи и не одступања од своје вере у идеје и завештања предака.„

– Она је још била толико уцвељена и срца још увек толико стегнутог да није могла ни исказати оно што је хтела да нам каже. Ствар је у овоме: како је била обавештена да долазе сакупљачи данка, она је сакрила своје дете, које је имало осам до десет година, да јој га не одведу. Да би је натерали да призна где се дете налази, Турци су јој ишчупали брадавице на дојкама врелим гвожђем. Ми у то нисмо могли поверовати, тим пре што је тај део тела тако осетљив да се то не би могло учинити да не наступи смрт, све док нам она не откри груди на којима угледасмо ране још незацељене. Доиста, сви до једног, чак и наши јаничари, осетисмо силно сажаљење сагледавши такву свирепост и насиље које је више него варварско и нечовечно – Жан Палерн Форезјен (Француска), 1581.

– Лако је мени бити велики с нашом искусном војском и огромним средствима, али далеко на југу, на Балкану, постоји један војсковођа, изникао из простог сељачког народа, који је окупивши око себе своје чобане, успео без оружја и само трешњевим топовима да потресе темеље свемоћног Османлијског царства и да тако ослободи свој поробљени народ туђег јарма. То је Црни Ђорђе – њему припада слава највећег војсковође – Наполеон Бонапарта (1769-1821) 21. мај 1809.(Аспен код Беча) коментарисао јеКарађорђа.

– Гусле висе на зиду крчме, као што гитара или шпански пандеро висе на зиду посаде, и онај посетилац који најбоље зна србске песме, скида инструмент са зида и почиње да пева… То свакако није музика и човек би чак рекао да у тим песмама нема ни мелодије, ни хармоније, ни облика, ни тона међутим, то веома једнолично запевање има у себи нечег привлачног, тужног, мрачног, са понеким бљеском и победничким тоном. То је као историја србског народа, пуног туге и пуног наде то су њихова Илијада, њихова Одисеја и њихов Ромасеро… – Шарл Иријарт (Француска), 1856.

– Барем су код Срба историја и поезија под руку, па је довољно прочитати њихове народне песме да би се сазнало шта су волели, шта мрзели и због чега су све страдали. Песме су њихови летописи и то је можда разлог што од њих никада није било народскијих и вечнијих – Шарл Иријарт (Француска), 1856.

– То је претерано проширено осећање породице, која је за Србина била све у животу. Главно је осећање повезаности између браће и сестара, сасвим карактеристично за овај народ. Брат се поноси што има сестру, сестра се куне именом свога брата – Ђузепе Барбанти Бродано (Италија), 1876.

– А ја више волим сиромашко србско камење. Срби знају да пате и ћуте. Видео сам их непокретне и без речи на киши, данима, без шињела и понекад без хлеба. Па нико ни да загунђа. Видео сам их поново касније у болницама, како одлучно подносе операције, са цигаретом у устима, док им се лице бледи а црне разрогачене очи, једино оне живе, окрећу ка небу на Истоку… Зато се поклањам пред тим безобличним блоковима, којима је побожност ближњих посула путеве – Рене Мије (Француска), 1891.

Немачки генерал, фелдмаршал Аугуст фон Мекензен, 1915, својим војницима пред полазак на српски фронт: – Ви не полазите ни на италијански, ни на руски ни на француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог, храброг и оштрог. Ви полазите на српски фронт и Србију, а Срби су народ који воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали непријатељ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе.„

– А ево шта још не смете заборавити, мислећи о Србији: нас Русе у Србији воле – топлом, искреном, нежном љубављу. Последњу своју простирку ставиће под ваше руске ноге. Одвојиће од својих гладних уста последњу кришку хлеба и са божанственом издашношћу сиромашка угостиће вас, свог најдражег госта из миле Русије. А знате ли кога они – молећи се Богу – помињу пре своје дечице? – РУСИЈУ! Хиљаду година, очекивајући сунце, знате ли на коју страну гледају њени распети мученици, знате ли коме упућују сузе и уздахе ма-тере мученичке деце? – Тамо где се иза сиве магле светла према небу златна кубета московског Кремља – Леонид Андрејев (Русија), 1914.

– Мора да је спартанска мајка и кћер херојског соја, она која је овако писала своме сину сељаку, затворенику у Аустрији. „Претпостављам, ако си затворен то је зато што си био рањен и ниси могао да се браниш. Али, ако су те ухватили а ниси рањен, не враћај се кући, сине мој. Оскрнавио би село које је на олтар домовине положило осамдесеттри хероја, без сто двадесет оних који су позвани у восјку. Твој брат Милан пао је на Руднику. Био би срећан када би могао да види свог старог краља како пуца из пушке на фронту.“ – Р.Г.Д. Лафан (Енглеска), 1917.

– Познато је да Аустријанци у Србији врше денационализацију, што је један од најзлочиначкијих и најнеобичнијих подухвата у овом рату. Тако се православна вера сузбија на веома насилан, понекад веома сраман и најнескривенији начин, у корист католичке вере, чиме се до извесне мере објашњава зашто је папа сматрао да треба опрезно да ћути о Србима у својој ноти зараћеним странама. И национални језик изложен ј епрогону, као и вера. Ћирилско писмо је строго забрањено, пошто се сматра једном од одлика србског језика. У градовима су имена улица преписана на латиницу. Ови прогони проширују се, уосталом, и на националну књижевност. Свуда су заплењене збирке народних песама, а за оне који их скривају предвиђене су строге казне. Пошто у тим песмама нема ничег против Аустрије и пошто причају само о борби Срба против Турака, јасно је да су забрањене са једним јединим циљем, циљем уништавања свих испољавања србског националног духа забрањена су и песничка дела Б. Радичевића и Ј.Јовановића Змаја (…), чије су се песме током више од пола века слободно шириле међу Србима у Аустро-Угарској та дела прокажена су само зато што су написана на србском језику – Гијом Аполинер (Француска), 1917.

Француски публицист Едуард Шире; 1917:....... – Својим херојством у последњем рату, својим чудним одржањем дате речи, својим узвишеним мучеништвом, које је потврдило њену неразрушиву моралну снагу и своју скору ренесансу, Србија је скоком ушла у први ранг солидарности народа који се боре против тевтонске хегемоније, а за слободу света. Племенитошћу свога држања и етничком храброшћу у патњи, она привлачи општу симпатију и дивљење. Отада, човек се пита каквим је чудом унутрашњег живота ова нација, увек гоњена и тлачена од својих суседа, умела да одржи интегритет своје савести и да проследи свој идеал упркос противних околности. То је један проблем народне психологије јединственог карактера. Уосталом, велики генији су образовали нације за њихове специјалне мисије, са најразноврснијим етничким елементима. Ми овде видимо како подсвесно народна душа следује без увијања свом идеалу са етничким елементима хомогеним и да натерају целу нацију, као своје хероје, да то реализује.

Мадлен де Беноа – Сигоаје – „Српска отаџбина“; Париз 1917:......... – И поред толиких несрећа српска нација није мртва. Она је прошла кроз највеће патње, али није изгубила своју животну снагу. Млада крв ври у њеним жилама. Ускоро ће процветати красан цвет слободе. Тирани је вековима нису могли да подјарме; она је увек кидала своје ланце. Велике силе, љубоморне на њену младост, старе немоћне силе, могу покушати да је заробе; она ће порушити зидове своје тамнице. Сан о Великој Србији јасније се очитава за време искушења. Јака и већа Србија цела ће васкрснути. Противнички народи покушаваће узалудно да она заборави свој сан; она има снагу младости, снагу која ће одбити границе немогућег.

Немачки протестантски свештеник(пастор)Фридрих Грисендорфа 1945. у селу Евербургу крај Оснабрика, где се тада налазило на хиљаде српских заробљеника, одржао је следећу проповед:........ – Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци, Руси. Можда су имали бољи ма-теријал, више војске, боље војсковође. Но то је уствари изразито мате-ријална победа. Ту победу су однели они. Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много лепшу, другу победу.Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љубави. Тај народ су Срби.Ми смо их раније само површно познавали.Али смо такође добро знали шта смо ми чинили у њиховој отаџбини. Уб-ијали смо на стотине Срба, који су бранили земљу; за једног нашег уб-ијеног војника, који је иначе представљао власт окупатора-насилника. Па не само да смо то чинили, већ смо са благонаклоношћу посматрали како тамо на Србе пуцају са свих страна: и Италијани, и Мађари и Ши-птари и Бугари и… Знали смо да се овде међу нама налази 5.000 Срба официра који су некада представљали елиту друштва у својој земљи, а сада личе на живе костуре, малаксали и изнемогли од глади. Знали смо да код Срба живи веровање да „ко се не освети – тај се не посвети“, и ми смо се заиста плашили освете тих српских мученика.Бојали смо се да ће они после капитулације наше земље чинити с нама оно што смо ми њима чинили. Живо смо замишљали ту драму и већ смо у машти гледали нашу децу како плове низ канализацију или их пеку у градској пекари. Замишљали смо уб-ијање наших људи, силовање наших жена, рушење и разарање наших домова. Међутим, како је било?Кад су покидане логорске жице и када се 5.000 живих српских костура расуло слободно по нашој земљи, они су миловали нашу децу поклањајући им бонбоне, мирно разговарали са нама. Срби су дакле миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црној звали. Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик. Сада тек схватамо зашто Бизмаркова последња реч на самртној постељи беше – Србија!Та победа је већа и узвишенија од сваке мате-ријалне победе! Такву победу чини ми се, могли су извојевати и задобити само Срби, одгајени у њиховом светском духу и јуначким српским песмама које је наш Гете тако много волео…Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи и Србима који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед.

Габријел Мије 1919. је рекао:...... – Европа се спасила Турске инвазије захваљујући углавном Србима. Они су били месо које је ишло у кл-анице за спас других.

Упоредјујући Србе и Хрвате, Хитлер је нагласио:........ – Хрвати немају никакву представу о државности и неће је никада ни имати.Насупрот њима Срби су народ који је одређен да има државу и који је као народ одржан. Њихова идеологија је великосрпска. У њима постоји безобзирна отпорна снага.

Херман Нојбахер (главни Хитлеров дипломата за Балкан) је у својим сећањима написао:......... – Хитлер је био убеђен да ће Срби, чим им се опет пружи прилика, поново бити водећа балканска сила. Хитлер је поштовао Србе и ја претпостављам да то потиче из времена балканских ратова 1912. и 1913. године, а тај респект према Србима још је више порастао када је српска армија постигла у Првом светском рату војничке успехе против аустроугарске војне силе. Иза Хитлеровог неповерења према Србима крије се, заправо, његово потајно признање и дивљење према њима”. Енглез Херберт Вивијан – „Србија: рај сиромашног човека“. – Изгледа да не знамо, да недалеко од наше престонице (Лондона) – нека два дана путовања железницом – налази се још једна неразвијена земља, ванредно плодна и врло богата, чија је историја чудноватија од ма какве вилинске приче – бајке, а народ је јуначке расе и патриотски, који може једнога дана потрести целу Европу.

– Србија – то је једна од најлепших и нахрабријих страница историје човечанства. Србија – то је потпуно јунаштво – речи Врховног Главара Адмирала Колчака на банкету у Чељабинску фебруара 1919.

– Греје ме овде југ! На крају, овде су сви људи – ЉУДИ! Историја ове земље корачала је само за славом! Та земља је патила, живела, преживела и остала ту, да увек буде ту! Чини ми се да су Срби исто толико Руси колико и ми – Максим Горки (Русија)

Немачки фелдмарсал Хиденбург поредећи ратничко умеће Почорека и Путника, величајуци српског војсковођу, рекао је:....... – Где се магарац може поредити са лавом?!

Арчибалд Рајс, 1918. потврдио је нешто што је Флора Сандес годину дана пре њега рекла:.......... – Тронут до дна срца, полазим да нађем штаб 13. пешадијског пука којим командује пуковник Бацић и он ми показује шта Срби раде са својим погинулим непријатељима. Око оскрнављене цркве нижу се гробови Аустро-мађара, сваки обележен крстом са натписом, који су ставили они војници што су их злочиначки лудаци Беча и Будимпеште хтели да ис-требе. Племенита освета заиста достојна јунака песама о Краљевићу Марку“.