Mračno nasleđe Džordža Klunija sa Balkana

Дугогодишњи премијер Мило Ђукановић, коме његови обожаваоци радо тепају да је Џорџ Kлуни Балкана, већ четврт века гвозденом палицом влада Црном Гором. Његов ауторитарни стил – у споју са скоро па јавном кумовском привредом, византијском бирократијом и мање успешном борбом против организованог криминала – на парламентраним изборима средином октобра му је запечатио судбину. Јесте да је Ђукановићева Демократска партија социјалиста поново најјача, али да би могла да влада мора да нађе коалиционе партнере.

Из овог резултата је високи, увек елегантно наступајући премијер извукао своје консеквенце. Ове неђеље је за функцију премијера номинован Душко Марковић, бивши шеф обавештајне службе. За разлику од Ђукановића, његов досадашањи подпредседник је прагматичан и опуштен човек – и у комуникацији са медијима. До ове политичке промене је, по мишљењу инсајдера, пре свега дошло на притисак Американаца. Јер: Црна Гора стреми у НАТО. Да би се на интернационалној сцени атлантског одбрамбеног савеза уопште могла показати, Црној Гори је био потребан неоптерећени прозападни политичар попут Марковића, који стога изгледа као идеално решење.

На унутрашњем политичком плану је бивши шеф безбедносних служби балканске државе изузетно снажан. Правник, који је већ водио министарство правде, познаје амбивалентне бизнисе појединих кл-анова. То овом конзервативном политичару обезбеђује енормну моћ и велики утицај. У Подгорици нико не очекује да ће под овим новим премијером, у могућој коалицији са Социјалдемократама и партијама етничких мањина, доћи до неког политичког искорака. Штавише, критичари се прибојавају да на крају ништа у Црној Гори неће ићи на боље. Јер, иако се Ђукановић повлачи као премијер, Марковићу не препушта председничку фотељу у владајућој партији ДПС: два метра високи мушакарац ће стога моћи и даље да из позадине вуче конце и даље води своју кумовску политику.

Од комунисте до НАТО-ентузијасте Педестчетворогодишњак је виспрен тактичар, пише Немац. Још 2006. и 2010. већ се повлачио са премијерске функције, да би се оба пута после само две године вратио да заседне у шефовску фотељу. Ђукановића сматрају за политичког камелеона. Био је већ све: од убеђеног комунисте и савезника Москве, до прозападног вође, који жели да своју земљу уведе прво у НАТО, а потом и у ЕУ. Године 1991. је са само 29 година постао најмлађи премијер у Европи. Петнаест година потом Црну Гору је повео у независност од Србије. Италијанско државно тужилаштво је против њега водило истрагу у својој борби против мафије, али процес против њега у Барију је 2009. обустављен.

Протеклих година Ђукановића је, као ауторитативног владара, пратила политичка срећа. Јер Европа се била забавила својим проблемима и није се окретала на стање демократије у малој балканској држави од само 640.000 становника. Тако је бивши саборац српског властодржца Слободана Милошевића могао своју моћ континуирано да изгради и осигура. На демонстрацијама у главном граду протеклих година опозиција га је означила као „диктатора“.

Ђукановић је на питање где ће бити Црна Гора у 2030. години, одговорио: „Моја земља ће у том моменту имати пуно мање незапослених и пуно већи БДП. Пре свега ће се животни стандард људи тако поправити, да нико више неће напуштати земљу из економских разлога. Ја Црну Гору видим као престижну туристичку дестинацију, попут Монака или Сан Тропеа.“ Али, до тога је пред његовом балканском државом још врло дуг пут.