Али, после само неколико месеци, оптерећен овим мислима, нађох се y Београдској патријаршији, где је видећи ме један од епископа, позва у своју канцеларију, запиткујући ме о свему. Одговарајући на његова запиткивања, искористих прилику да га замолим, како би ми било дозвољено да у званичним црквеним новинама и гласилу Православне Цркве, напишем један текст о – Халовину!
Овај владика је скочио као опарен, узвикујући: не, не, нећеш ти ништа о томе писати!
Ово ме је поразило, под у Пaтријаршији ми је заиграо … напустих владикину просторију, затворивших врата за собом, да у ту просторију више никада не крочим.
У глави ми је све брујало, но намах сам схватио у чему је проблем: Елем, имао сам тај обичај, критички и са сарказмом говорити о возном парку Српских владика, и говорио то, да Господ Исусу Христос је рецимо на магрету ходао и тако је ушао и у Јерусалим. Питао сам се, шта би Христос данас рекао, видећи разна скупа аута, џипове и остала превозна средства, данашњег епископског кадра? То, сам говорио у уском кругу људи, но како и „зидови имају уши“, то се вероватно и чуло у јавности. Зато сада не говорим тихо, већ и јавно износим то што сам говорио, што је својеврсна моја исповест. Тада ми је синуло: име Halloween је слично имену – Hyundai!
Овај црни владика је вероватно у страху помислио да ћу писати о возном парку скупих аута српских епископа-владика!? Он је био једноставно оптерећен тиме, па је у том свом грчу, да се не каже „нешто сувишно“, и пермутовао име Халовин у вероватно неко ново име страног произвођача аута. Колико ми је било то чудно, толико ми у једном тренутку беше и смешно: олигарси Београдске патријаршије, удаљени од народне муке, на велико и на широко образлагаће вам о „онтолошкој етици као o метафизичкој етици“ и сличне високопарне фразе, изјаве и проповеди, но ни толико не знају да је Халовин, тешко погубан за Православну веру и за целокупно Хришћанство и ни на који начин не треба их асоцирати на лимузине. Оно дакле, што je основно, реално и поучно из живота, из хришћанског живота и како живети по њему, тек им то бива страно.
Напуштајући Београдскy Патријаршијy, осећах се толико усамљен у овој борби, када немаш и не можеш никоме образложити оно, не што је твој проблем, већ општа једна ствар, од националног значаја, наилазиш просто на – зид ћутања! Hа ум ми падоше речи великог писца и генија владике Његоша: “ О кукавно српство угашено … нада мном је небо затворено, не прима ми ни плача ни молитве; у ад ми се свијет претворио, а сви људи паклени духови …..“.