Sanda Rašković Ivić izbačena iz DSS

За утјеху Санди Рашковић она је барем у нечем била успјешна - вратила је једну офуцану странку као што је ДСС у Скупштину Србије крманећи по прилично запјенушаном мору. Њен предходник, Војислав Коштуница Гарави, без премца је најнеуспјешнији србијански политичар после Слободана Јовановића. У односи на Гаравог Санда Рашковић је барем сачувала образ.

У демократским странкама се не организују чистке, нити се смишљено развијају демагошке вештине за освајање и одржавање унутарпартијске власти. То зато што би демократске странке требале да на опрезан и интелектуално дистантан начин приђу феномену власти као таквом, како се не би извргле у аутократске и дисциплиноване бирократске странке, те да на државном нивоу не би заступале отуђене ауторитарне и уске етатистичке интересе. Демократске странке би требало да изнедре демократско вођство, пошто ни демократске државе не могу да функционишу без (демократског) вође. Извесно, госпођа Рашковић је успела да врати посусталу странку у парламент, успела је и да у корист странке придобије проницљивог аналитичара Вукадиновића, подржала је и избор врхунског младог интелектуалца М. Јовановића за свог наследника што је више него довољно за добар почетак новог политичког наступа ДСС-а. Оштро дивергентне странке, међутим, на локалном нивоу могу да сарађују искључиво на локалним питањима.

Једини орган који ради у ДССу јесте посланичка група. Задатак стечајног управника Милоша Јовановића јесте да ДСС остане без посланичког клуба. Ако избаце Санду, Славишу и Ђорђа остаће троје послушних, а то је недовољно за посланички клуб. Милош треба да објасни гласачима ДССа зашто разбија странку и посланички клуб, као и то зашто ништа није урадио за странку у предизборној кампањи.

А све је почело 28. септембра 2000. године када Коштуница није прихватио извештај Сик-а. У антрфилеу у Политици је написано то што је написано али је и остављено 118.000 листића, нигде нису били придодати. То је приметио и радио коментатор када је 5. октобра шетајући Скупштином по запаљеним гласачким листићима и не хтејући да их угаси јер их је "неко" запалио. А да је најзад свануо и 6. октобар свега овога не би било.