"Još čujem vrisku dece iz jasenovačkog logora..."

Питањја која су се тих година најчешће постављјала кустосима Спомен-подручја Јасеновац од стране посетилаца осликавала су на прави начин атмосферу третирањја "јасеновачке теме": - Зашто логор баш у Јасеновцу? - Зашто ништа није сачувано од логорских објеката, када се зна да ус-таше нису стигле баш све да униште? - Да ли је било покушаја од стране партизана да нападну логор и ослободе логораше?) - Зашто не постоји попис жртава? - Какав је био однос мештана Јасеновца према ономе што се догађало у логору? - Колико је ус-таша кажњјено за злочине које су починили у логору Јасеновац и да ли има извршилаца злочина у јасеновачким логорима који данас некажњјено живе у слободи? - Одакле су долазили транспорти у Јасеновац? - Зашто се у нашој јавности тако мало говори о Јасеновцу, зашто је он за научне раднике још табу тема и да ли је Јасеновац табу тема? - Колико је досад учињјено на плану истраживањја? - Колико је деце страдало у јасеновачком логору? - На који начин се могло постати логораш-слободњјак? Било је и питањја која су ишла путем којим се у оно време "кумровачке школе" веома ретко ишло, попут: - Зашто Тито никад није посетио Јасеновац? - Зашто се ништа не зна о уб-ијањју заробљјених војника Војске Краљјевине Југославије, као ни о уб-ијањју у јасеновачким логорима заробљјених југословенских официра пуштених из немачког заробљјеништва? - Зашто се крије да су у јасеновачким логорима уб-ијани и припадници Југословенске војске у Отаџжбини и че-тници? - Колико је хрватских комуниста обукло ус-ташку униформу и учествовало у јасеновачком бестијарију? - Шта се зна о ус-ташама који су били логораши - по задатку? - На који начин су вршене замене логораша за заробљјене ус-ташке функционере?

Са диктираним заборавом својих најближих, истргнутих из живота на најсвирепије начине у том јасеновачком паклу на земљји, српски народ је после 1945. године, уз даљје диктирано снижавањје прага колективне деперсонализације преко голооточког мартиријума, ушао у подручје потпуне духовне кадаверизације и под свој највећи духовни и физички упитник од када памти своје историјске трагове, а на велику радост планера тог упитника са ватиканског Трга св. Петра . Резултати "пописа" југословенских ратних жртава из 1964. године биће само наставак тог потпуног непримећивања несагледивих последица готово четворогодишњјег постојања НДХ и јасеновачких погона смрти, јединствених по свирепости, мржњји и својеврсном убилачком ентузијазму са којим су жртве стравично мучене, понижаване и потом уништаване. У тим и таквим "резултатима" тог и таквог "пописа" за, рецимо, Градину, једно од највећих планетарних стратишта у 2. светском рату, "пронађено" је свих 128 жртава, од којих су 122 уб-ијене, док се 6 воде као "нестале"(!).

Бројне колоне родбине погинулих које су годинама после рата немо газиле кроз зараслу шикару где је некад био Логор - Циглана и где није било никаквог знака ни помена да је ту донедавно столовало најцрњје зло у виду ус-ташког клерона-цизма, учинили су да је једна делегација мештана из Јасеновца и општине Новска некако успела стићи до Јосипа Броза. Тражили су да се због тих река људи што стижу крајем сваког априла, не би ли нашли гробове својих најмилијих и поклонили се њјиховим сенима, подигне достојанствено обележје. Броз ће се сложити са том идејом у веома кратком, готово, телеграфском разговору са том делегацијом, али ће стићи да сасвим конкретно и јасно каже како је јасеновачки логор заправо ус-ташки "одговор" на масовни народни устанак!? Управо онако, како је Павелић у емиграцији и планирао да реши - "српско питањје". По отварањју Спомен-подручја Јасеновац и подизања "каменог цвета" 1968. године, препуног метафоричних и асоцијативних графема са "адекватно" уређеним тереном који је више подсећао на голф игралиште, него на меморијални комплекс, почела су и озбиљнија питања ван договореног (диктираног) оквира у вези са мирнодопским и, дакако, самоуправним "тумачењјем" функционисањја јасеновачког система ус-ташких логора смрти, као и његовим "резултатима". Од те 1968. године до 1990. године јасеновачка и градинска гробна пољја и стравична стратишта посетило је више од 4 милиона љјуди, а колектив Спомен-подручја који није био кадровски екипиран на задовољјавајућем нивоу ( што је била и намера "оснивача") које је тражило ово свето место, засипан је многобројним питањјима која су тражила сасвим конкретне одговоре и свакако, истину, а не договорени став у функцији старих и нових обмана.

Масовно истребљивањје Срба крије не мали број питањја која чекају одговор, без кога нема пуне истине о ус-ташким логорима и највећем губилишту, које је свирепошћу надмашило своје узоре у нац-истичкој Њјемачкој. Зашто је у партизанским документима Јасеновац ријетка ријеч, шта се крије у Брозовој преписци с Павелићем током рата и њјеговој ватиканској тајној вези у том времену - ове и друге непознанице не могу остати нерасвијетљјене "...Постојећа документација, када је реч о заменама логораша, говори да је сам начин замене имао врло мутан и антисрпски контекст - каже у наставку предговора Марко Ручнов. - Зна се, вели, да је замењјено 800 до 1000 логораша у току целог рата и у овом броју замењјених налазило се тек неколико процената Срба, иако су они у партизанским јединицама чинили више од 90 процената! У радиограму Коминтерне од 31. марта 1943. године Броз је критикован због размене ратних заробљјеника с Немцима. Он на ову критику узвраћа речима: "Овдје се ради више о размјени хрватских домобранских официра, 100 љјуди који неће да ступе у редове наше војске, немамо чиме да их хранимо, а да их ликвидирамо било би врло неправилно политички и имало би крупне посљједице" Међутим, Броз, 22 дана пре него што је "газдама" у Москви објаснио своје милосрђе према заробљјеним домобранским официрима, шаљје наредбу својим потчињјеним штабовима која као да је писана на загребачком Каптолу: "Према вођама и старјешинама че-тничких банди... бити без милости и послије кратког саслушањја и прибављањја података, ликвидирати их на лицу мјеста.. Војнике ако не пристану да добровољјно уђу у нашу војску ликвидирати, али тајно. Заробљјенике не пуштати кућама, јер ће их њјихове вође накнадно мобилисати у борбу против нас"

Зашто, где и ко је одлучио да се током 1946. и 1947. године предузму мере потпуног затирањја трагова постојањја јасеновачког логорског система?! Зна се да је остало неоштећено чак близу 80 процената логорског зида, док су стражарске куле и осматрачнице ("вребачнице" биле само делимично оштећене. Цигларска пећ РИНГОФ, преуређена по Пичилијевим "пројектима" у крематоријум, срушена је тек 1950. године. Чак су и зидине електричне централе, столарије, ланчаре и пилане могле бити конзервисане, али тај "грађевински мате-ријал" развучен је по околним селима са обе обале Уне и Саве. Монструозна платформа ГРАНИК изнад реке Саве и масовно губилиште где су ус-ташки крволоци показивали окрутност са карактеристикама најбестијалнијег садистичког иживљјавањја, срушен је тек 1948. године. Соколски дом у Јасеновцу, власништво српске ратарске омладине, у коме је био смештен Логор - Кожара, изгорео је до темељја у лето 1945. године! Логорска ограда са бодљјикавом жицом и бункери око Јасеновца и Логора 3 "нестали су" током љета 1945. године.

Зашто се није расветлио случај попуњјавањја редова злогласне "Ханџжар дивизије" са логорашима муслиманског порекла у добној старости од 15-18 година? Какве су биле ратне везе Јосипа Броза и Ватикана? И сама помисао на ово питањје била је равна самоубиству у време док је владао "највећи син свих наших народа и народности"! Владимир Дедијер је у свом "Дневнику" нешто у том смислу натрунио и припоменуо изненадне Брозове "нестанке" из Врховног штаба који су имали за "резултат" сусрете са неким непознатим фратрима. Др Смиљја Аврамов је отишла много даљје и дубљје у својој изузетној синтези "Геноцид у Југославији у светлости међународног права" (Београд, 1992, стр. 261, 262), указујући, уз приложен факсимил документа, на Брозову ратну посету Ватикану, обављјену, дакако, уз енглеску "помоћ" и у највећој тајности. Контекст те посете (као и 27. март 1941.) буквално смо преживљјавали и у претпоследњјој години 20. века док су нам авиони САД и НАТО алијансе са десетинама килотона бомби уништавали све што је српски народ урадио и изградио. Тито је посетио Ватикан 9. августа 1944. године и, по свему судећи, разговарао са папом Пијом ЏжИИ и о тим разговорима никада није реферисао у Југославији, ни по државној, ни по партијској линији. Те закулисне Брозове радњје које су (не једном), прво изазвале, а онда употребиле и злоупотребиле страшну трагедију српског народа свакако би требало расветлити.

___Какве су везе Павелића и Тита?___ У мемоарској литератури наше емиграције после 2. светског рата потезало се и то питањје уз навођењје преписке између ове двојице челника двеју, наводно различитих, тоталитарних идеологија. Остаје да се дефинитивно испита крвави контекст који је резултовао катастрофичним геноцидом над српским народом, а који је донело, пре свега, сучељјавањје и акционо преплитањје ус-ташког клерона-цизма и Брозовог "атеизма". Др Смиљја Аврамов наводи да Павелићеве кћерке Вишња и Мирјана, супруга Срећка Пшеничника, поседују комплетну ратну коресподенцију Павелић - Броз и да је само питањје дана када ће она бити обелодањјена. Остаје неспорна чињјеница да је - "Јасеновац" - реч коју смо неопростиво скупо платили, посебно што се тиче ових и будућих генерација, што истовремено и даље имамо према том нашем јасеновачком непреболу, неопростиво јефтин однос који је каткад ишао и до крајњјег нехаја. Довољјно је, рецимо, погледати метре и метре незаобилазних "Зборника докумената НОР-а" и видети да је и у њима - Јасеновац - најређа реч, без обзира на то да ли су у питањју партизански или ус-ташки документи.

Можемо да и разумемо зашто Јасеновац готово и не постоји у доступним ус-ташким документима, али јасеновачки логори били су честа тема у партизанским штабовима, о чему сликовито и готово гномски говори и веома храбра песма грешног Ћанице Опачића. Комитетска оптика и канони "братства и јединства", тамо где су била масовна српска губилишта, учинили су да таква документа угледају светлост дана тек ових последњјих и за нас Србе поново изузетно несмиљјених година. Слична су била и "истраживањја" социјалистичких историчара Брозове Југославије када су у питањју документи о раду наше избегличке владе у Лондону на тему разобличавањја јасеновачког ус-ташког зла. Посебно знаковита је белодана истина да је "највећи син свих наших народа и народности", стигао у току тог и таквог "народноослободилачког рата" само једном да пробели у неком свом наређењју из марта 1942. године Оперативном штабу НОП за Босанску Крајину о јасеновачком логору, дописавши руком једну маргиналију о томе да се испита "могућност евентуалног напада на концентрациони логор у Јасеновцу". Да ли је то "дописивањје" апокрифно или не, и није више од неког значаја данас, након више од пола века прећутане истине, али испитивањје те "могућности" на неки начин траје до данашњјих дана".