Svako je dužan zemlji, a zemlja nikome

“Kroz dve godine dana ne prestajemo gledati kako se interesi naroda potčinjavaju interesima ličnosti i interesima koterija (političkih klika).

Javna sigurnost je svedena na nulu. Opština je žrtva nereda i čiste grabljivosti… Pod raznim izgovorima razrušavane su, i neprestano se razrušavaju veće opštine, e da bi se samo načinilo više kmetovskih mesta.

Školi je oduzeta neophodna kontrola, e da bi se što više uvukla u službu izvesnoj politici. Sud je obuzet istim zlom na štetu pravde i istinite službe sudske. Vlasti su na usluzi političkim koterijama više nego zakonu.

Većina je posle 29. maja 1903. (dinastičkog prevrata) onako isto zloupotrebila vlast kao što su to pre toga dana činili poznati dvorski ljudi i pristalice njihove. Pregonjenja o političkom poštenju ovih ili onih, preča su nego poslovi zemaljski. I, mesto da bi se ko toga postideo, sve većma se cepa jadni narod.”

"Ima i današnjim danom mnogo zaslepljenih ljudi koji drže i veruju da najbolji način za naći mir jeste gledati kako ćemo samo želje naše zadovoljiti, da nam se ispuni ono što želimo, kako ćemo zadovoljiti naše slavoljublje i nasititi naše lakomstvo, kako da imamo svega mnogo i u izobilju. No nalaze li oni u tome baš mir i spokoj? Varaju se, odgovara Sveto Pismo: sokrušenije i ozloblenije na puteh ih, i puti mirnago ne poznaša. Naišli su, veli, na put tuge i nesreće, jer tako ludo misleći, nisu poznali put istine i mira. I mesto da nađu sebi pokoj i zadovoljstvo, što su mislili naći kad dobiju bogatstvo, slavu i česti, našli su u njima nemir, brigu, tugu i nevolju. Onaj samo, koji u Boga najveće ufanje (nadanje) svoje postavlja, koji se pokorava svetoj volji njegovoj, taj jedino može se reći da je pravo spokojan, miran i blažen. U kakvim se god okolnostima života nalazio svuda će srećan biti." (bokokotorski episkop Gerasim Petranović u besedi o miru, druga polovina 19. veka)

Nemoj dozvoliti da te uvere da si stoga društveni parazit. Veruj da tvoj sonet vredi više od govora političara i prinčeva. Znaj da tvoj sonet ne znači ništa spram retorike političara i prinčeva. Imaj o svemu svoje mišljenje.

Nemoj o svemu reći svoje mišljenje. Tebe reči najmanje koštaju. Tvoje su reči najdragocenije. Ne nastupaj u ime svoje nacije, jer ko si ti da bi bio ičiji predstavnik do svoj! Ne budi u opoziciji, jer ti nisi naspram, ti si dole. Ne budi uz vlast i prinčeve, jer ti si iznad njih. Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program. Nemoj da te borba protiv društvenih nepravdi skrene sa tvoga puta. Upoznaj misao drugih, zatim je odbaci. Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta. Čuvaj se onih koji ti nude konačna rešenja“.

“Gospodo, ne zavaravajte se! Srbi ne ljube one koji ih drže pod jarmom. Nemam poverenja u Srbe i njihove vođe čak i kada mi ovde, u Beču, ljube skute. Nemam vere u njih, ali su mi potrebni. … Moji podanici su uglavnom zadovoljni mojom vladom. To ne važi samo za srpske krajišnike koji su veoma zahtevni i stalno traže kulturne, političke i verske slobode, kao da ih mi nismo primili k našoj carevini da bi branili naše granice od Turaka, već da im dodelimo u vlasništvo deo državne teritorije Monarhije. Teško je Srbe staviti u svoju službu i pregovori sa njima su naporni. Naporniji čak od pregovora sa mnogo većim evropskim silama. Treba se čuvati Srba. Oni jesu zemljoradničko-ratnički narod, ali lukavština im viri iz očiju”.

Narod vam je “ponosan”, ali ne i ohol. Taj “ponos” nije mana, već vrlina. Ona je nužna svakom zaista dobrom čoveku, jer mu omogućava da ne podlegne zlim uticajima ili iskušenjima. Taj “ponos” je jednostavno poštovanje sopstvene ličnosti.

Narod vam je hrabar i njegova hrabrost seže do junaštva. Mogu to s pravom da kažem jer sam gledao vaše vojnike, a oni nisu bili ništa drugo do sam narod, u skoro svim bitkama oslobodilačkog rata.

Nemojte dozvoliti da vaša lepa duša propadne u đubretu. Ja verujem u budućnost vašeg naroda. Duh Kosova, Karađorđa, Kumanova i Kajmakčalana ponovo će se probuditi. Mora se, međutim, brzo probuditi. Sudbina vam je u vlastitim rukama: blistava budućnost ili ponovo ropstvo!

Vaši univerzitetski profesori ne čine ništa da bi primenili to po zemlju kobno stanje. Opet ste vi krivi, moji srpski prijatelji, što su oni koje ste izabrali da vam vaspitavaju studentsku omladinu tako nezainteresovani. U stvari, vi ne postavljate na ta počasna mesta u obrazovanju svoje najbolje snage, već i tu veliku ulogu ima stranačka politika "kumstvo", pojedinačni interesi nekih trenutnih moćnika. Istina je da na univerzitetu imate i ljude velike vrednosti, ali su velika većina mediokriteti koji su na ta mesta stigli zahvaljujući stranačkoj politici ili njenoj podršci. Njih, naravno, nimalo ne zanima moralna, pa čak ni naučna vrednost učenika. Oni sastavljaju i umnožavaju svoja predavanja, krčme ih i... vode stranačku politiku kako bi, na taj način, zaradili što više novca.

____ PROFESORI:____ I sami ste krivi što ste ih na neki način naterali da krenu tim putem pošto ih plaćate tako malo da im je gotovo nemoguće da žive samo od profesorske plate ako imaju porodicu. Velika većina vaših univerzitetskih profesora nisu izabrali taj poziv podstaknuti zanimanjem za nauku, već da bi postali poslanici, kasnije ministri, ili, ako su lekari ili advokati, da bi mogli, kao "profesori", ispostavljati preterano visoke račune privatnoj klijenteli. Iz samilosti, ili zahvalnosti, a to osećanje vam je na čast, smatrali ste da vam je dužnost da na univerzitet dovedete sve one tobože izbegle ruske profesore, a oni su, vrlo često, obične varalice. Ako su ti ruski profesori i bili univerzitetski profesori u svojoj zemlji, onda su u tom poslu propali budući da je njihov obrazovni rad napravio Rusiju zemljom divljaka i ubica. I vi u takve ruke stavljate obrazovanje onih koji bi vam morali biti cvet omladine?! Sa profesorima koje vam je izabrala stranačka politika i kumstvo i tim ruskim profesorima, stvorili ste kolegijum takozvanih vaspitača, čiji su članovi užasno ljubomorni jedni na druge i kojima je poslednja briga dobro ove zemlje. Ti profesori guše svaku izrazitiju individualnost koja bi mogla da zaseni njihovu vlastitu osrednjost. Oni ub-ijaju, za svaki napredak, toliko potrebno nadmetanje. Uopšte se ne bave duhovnim potrebama svojih učenika. Njihovom krivicom univerzitet vam je postao apatriotski.

_____ PAŽNJA:_____ Dopustili ste tako da umre duh vaše omladine! Dozvolili ste da se ona ugleda na sve one vaše skorojeviće, zabušante, zelenaše, ratne bogataše, sumnjive političare, zat-rovane žudnjom za novcem. Vaša omladina je njihova žrtva. Obrazovana je po uzoru na njih. Dužnost vam je bila da je sačuvate od tog uzora, a vi to niste učinili. Pripazite da vas taj nemir jednog dana preskupo ne košta. Može vas koštati i zemlje, jer ova omladina se neće žrtvovati na oltaru otadžbine kad zazvoni na uzbunu, (a zazvoniće jednog dana) kao ona omladina koja je vodila oslobodilačke ratove. Današnja omladina će vam odlučno reći da nipošto ne želi da gine jer je to svojim očima videla kako oni koji su se žrtvovali, kod vas, u vašoj modernoj Srbiji, dobijaju samo nogom pozadi. Otvoreno sam vam rekao šta sam video kod vas i šta je opasno po budućnost vaše zemlje. Nisam sve rekao, samo sam vam ukazao na ono najštetnije. Verujte mi da me je to često zabolelo i da sam tu opasnost možda više osetio nego vi. Zašto? Naprosto zato što volim vašu zemlju - a od nje ništa ne očekujem - idealističkije od vas i što sam joj žrtvovao sve što čovek može da žrtvuje. A, znate dobro, što se čovek više žrtvuje za nekoga ili nešto, to mu je privrženiji. S pravom ili ne, mislim da sam i ja zaslužan, makar i u najmanjoj mogućoj meri što je vaša nacija uspela da dosegne i ostvari san predaka: da okupi i ujedini srpske ili, ako više volite ovu reč, jugoslovenske zemlje. U presudnim trenucima sam jemčio za vas. Ne bih želeo da mi neko kaže da sam to činio za naciju koja to ne zaslužuje. Međutim, da mi to neko ne bi mogao prigovoriti, dajte prednost svojim vrlinama i iščupajte iz tela one ružne bub-uljice na koje sam vam ukazao na ovim stranicama, a njih ćete čitati tek posle moje smrti. Vi to možete da učinite. Telo vam je zdravo. Samo ga prlja površinska kožna bolest. Trljajte, snažno trljajte svoje telo i skinite tu ružnu prljavštinu koja ga nagrđuje i pogani. Nemojte dozvoliti da vaša lepa duša propadne u tom đubretu koje se na njoj nataložilo, naročito posle rata. Nacija koja je, poput vaše, odolela vekovnom ropstvu, koja se povukla preko Albanije i koja je, izgnana iz svoje zemlje, ali ne i poražena, uspela da se vrati na svoja ognjišta kao pobednik - ne dopušta da je podjarmi šaka sebičnih i podmitljivih političara, gnusnih šićardžija, prezira dostojnih zabušanata i zločinskih profitera i zelenaša. Uprkos svemu, ja verujem u budućnost vašeg naroda. Duh Kosova, Karađorđa, Kumanova i Kajmakčalana ponovo će se probuditi. Mora se, međutim, brzo probuditi, jer bez njega ćete možda ponovo doživeti vreme robovanja koje ni u čemu neće zaostajati za onim pretrpljenim koje su vaši stari pobedili žrtvovanjem i junaštvom. Sudbina vam je u vlastitim rukama: blistava budućnost ili ponovo ropstvo!