Hrišćani nestaju na Bliskom istoku!

Папа Фрањо и васељенски патријарх Вартоломеј су крајем новембра 2014. у Истанбулу усвојили заједничку декларацију у којој су позвали „оне који одлучују о судбини народа” да предузму одлучне акције како би се окончале патње хришћана и других мањинских заједница на Блиском истоку.

На Блиском истоку данас се збива једна монументална катастрофа цивилизације. Хришћани који су 20 векова подносили многобројне недаће – инвазије, пок-оље, окупације – први пут у историји ризикују да оданде комплетно нестану. Они су „живо камење хришћанства”, јер тамо је хришћанство рођено, а колико сутра тамо неће бити ничега осим мртвог камења.

То је катастрофа за цело човечанство, не само за хришћане и нас православне. Реч је о народима који су први у историји примили хришћанство, реч је о старим културама које нас воде до порекла човечанства – у литургијама египатских копта садржана је на пример и музика фараона. У том делу света још се говори арамејски језик којим је говорио и Христ. Парадоксално је да се данас већа брига води о угроженим животињским и биљним врстама, док је угроженост биодиверзитета култура у другом плану. Блискоисточни хришћани данас су разапети у правом смислу те речи: убијани су, прогањани – њихове ћерке одлазе у ропство – и за-тирани.

Зато што је катастрофа и за муслимане који не желе да постану фанатици, катастрофа за Запад који ништа због овога не предузима, нешто што нам предочава суморну слику будућег света. Нестанак древних хришћанских заједница, које су постојале и пре настанка ислама и које су омогућиле да се појави та велика религија, значи и нестанак живог подсетника да хришћанство није само својина Запада, већ вера чије је порекло на Истоку.

Део њихове трагедије и што они и ислам и хришћански запад подсећају на дуг који имамо према свом пореклу. Кроз историју, они су одолевали не само притиску ислама, него и западној инструментализацији. Треба се подсетити да се почев од 14. века на истоку стварају клониране католичке копије постојећих православних цркава, да би касније Британија тамо створила англиканску источну цркву, а Немачка лутеранску... Блиски исток тако постаје место свих хришћанских религија, мада су православци остали најмногобројнији.

Почело је у прошлом веку распадом Османског царства, спроводило се кроз цео 20. век, а нагло је убрзано од 2003. када Америка окупира Ирак. То у регион уноси велики поремећај. Американци наиме на својим тенковима довозе и мноштво протестантских мисионара, са задатком да на Блиски исток донесу демократију. При том су несвесни свих чиниоца равнотеже и неравнотеже међу народима и верама региона – они уништавају тај систем и ирачке хришћане доводе у ситуацију каква је била у време Крсташких ратова – у позицију домородаца који ће са њима сарађивати. У очима муслимана они међутим постају колаборационисти. Ти хришћани, који су дотле били спона Истока и Запада, тако постају таоци Истока и Запада. Њих је 2000. било око милион, а данас их је само 150.000. Они који су отишли напустили су земљу својих предака, напустили су своје светиње. Још једна тешка последица је да је рат, који Америка све време води недоследно, радикализовао ислам.

Треба имати у виду генезу ИСИС-а или Исламске државе. Када су Американци ушли у Ирак, потиснули су целокупну елиту Садамове БААС (арапске социјалистичке) партије, у којој су били сунити. Они су се вратили кроз нови фундаменталистички покрет који има структуру идентичну као БААС. У ИСИС-у су готово сви некадашњи Садамови високи официри и функционери, што је последица система којег су током окупације наметнули Американци. Они су се окренули тероризму да би се вратили на политичку сцену, што значи да у ИСИС-у нису сви фанатици. То је у ствари коалиција џихадиста, бивших Садамових функционера и сунитских племена. Може се дакле рећи да је то резултат слепила америчке политике.

Западни хришћани нису добри заштитници, јер је очигледно да Европска унија има велики проблем: она не жели да се представи као заштитник хришћана на рачун других. Са друге стране, Русија, која треба да има улогу у Европи, не треба у овом погледу да буде идеализована, јер увек има и сопствене интересе. Најзад, Иран, такође у овом погледу мора да има улогу, јер су шиити такође мањина у муслиманском свету. То значи да у улози заштитника може да буде само нека спрега између Брисела, Москве и Техерана, која засад, због улоге и интереса САД и њених веза са Саудијском Арабијом, није могућа.

О томе не можемо да судимо из Европе, јер би се онда стекао утисак да је хришћанство нестало, што није истина. Криза хришћанства у Европи је у ствари симптом кризе саме Европе. У Африци ће на пример, за десет година бити више хришћана него муслимана. У Кини, већ је више хришћана него што их је у Италији – и то је тек почетак.

Ако се на то гледа кроз призму понашања папе Фрање – његове жеље да му папство буде скромно, започете реформе у управљању Католичком црквом, промене приступа неким савременим проблемима и трендовима – утисак је да се Ватикан приближава неким позицијама православаца. Треба такође имати у виду да се папа са неким актуелним питањима данашњице суочава на један веома „дисидентски” начин, што би требало да буде инспирација и нашим лидерима. Нама су свакако потребни дијалог и приближавање, јер се суочавамо са истим проблемима данашњег света, при чему нам није неопходна утопија уједињења две цркве.

Хришћани одлазе са Блиског истока и то никога у свету не забрињава. Статистика каже да у свету, највише на Блиском истоку, на сваких пет минута погине један хришћанин због своје вере. Подаци сведоче да се број хришћана смањује на целом Блиском истоку, једнако у Израелу, као и у муслиманским државама. Када је створен Израел у њему је (посебно у Витлејему) у структури становништва било 15 одсто хришћана. Данас их има само 1,5 одсто. У свим муслиманским државама Блиског истока забележено је смањивање броја хришћана, што се тумачи традиционалним презривим ставом муслимана према другим религијама, а током минулих 100 година овај однос се све више претварао у насиље и отворену мржњу. Већина хришћана, али и других мањина, бежала је у првој фази на Запад, посебно САД, а данас у Руску Федерацију. Донедавно, већина Арапа који су живели у САД-у били су хришћанске вере. Пошто је Вашингтон, а потом и Брисел као седиште Европске уније одбио да заштити хришћане, обратили су се Руској православној цркви и Путину који је обећао заштиту.

____ МЕТЕ ЉУТИХ МУХАМЕДОВИХ ВОЈНИКА ____ Што је више демократије на Блиском истоку – мање је верске трпељивости, истичу хришћански аналитичари на Блиском истоку. Међу блискоисточним хришћанима је распрострањен став да где год Американци донесу демократију на својим тенковима или авионима, цену плате хришћани – нестану из тих држава. У данашњем Авганистану више нема ни једне једине хришћанске цркве. Ако се неко усуди да у овој држави проповеда хришћанство биће уб-ијен. Ако неки Авганистанац прими хришћанство, муслимани ће му поби-ти сву ужу и ширу породицу. Да ли је то демократија и да ли је то био стварни циљ америчких ратова у овом региону?

До агресије на Ирак и пада Садама Хусеина у овој држави живело је 1,5 милиона хришћана (око 500.000 православних), а данас их је остало мање од 400.000 (православних око 150.000). Окупационе снаге нису ништа учиниле да зауставе њихово исељавање. Борци Ал каиде у Ираку неометано уб-ијају хришћане, те ови имају избор: или побећи, или се изложити мучеништву (значи смрти). Највише хришћана у Ираку живело је у два града – Багдаду и Мосулу. Данас не прође дан без напада на њих и погиб-ије мирних становника ових градова. Сви хришћани живе са сазнањем да у свакој минути могу бити мета љутих приврженика Мухамеда који при нападу изговарају – Ум-ри неверниче! Два хришћанина су уб-ијена када их је возач аутомобила питао да ли исповедају ислам, а они одговорили „не“. Тада је возач узео аутоматску пушку и уб-ио их, уз горе наведени поклич. Римокатолички архиепископ Багдада је позвао своје вернике да не чекају смрт, него да беже из државе. Због тога хришћани мисле да је решење да добију аутономну покрајину на северу Ирака. Но, председник није прихватио такав предлог, јер сматра да би та аутономија постала мета муслимана. Но, одбијајући ово, није понудио ни неко друго решење. У Либији после агресије САД-а и Европске уније на власт су дошли исламисти и после вишедеценијског мира између муслимана и хришћана све је срушено. Сада епископ Триполија тражи заштиту за хришћане у свим центрима политичке моћи на Западу, укључујући САД, али нико не чује његов глас.

Русија покушава да се некако заузме за хришћане Блиског истока – скретањем пажње на тај проблем на угледним међународним трибинама. О потреби заштите блискоисточних хришћана говориле су и руске дипломате на седници Савета УН за људска права крајем јуна. Делегати Руске Федерације су довели у везу прогоне хришћана у свету са положајем хришћана у европским земљама. Представник Русије је изјавио да су многе државе Европе „кренуле путем одбацивања својих корена, пре свега хришћанских вредности, на којима се темељи европска цивилизација”.

По мишљењу директора Института за националну стратегију Михаила Ремизова, оно што се дешава са хришћанима на Блиском истоку умногоме је последица промена у савременом западном друштву. То друштво се фрагментира под утицајем глобализма, претварајући се у конгломерат разједињених мањина. Појава екстремног исламизма у облику „Исламске државе”, који тежи стварању тоталног и тоталитарног калифата, у великој мери је реакција на тај процес.

Хришћане прогоне од тренутка њиховог настанка. Исто тако од појаве исламске религије многи следбеници те религије стално прогоне хришћане. Сама чињеница да је након овладавања исламске религије Арабијом уведен посебан порез (данак) за оне који не припадају исламској религији говори да у темељима те религије има основ за дискриминацију према другима. Најбољи пример те дискриминације било је Османско цараство где су права имали само припадници исламске религије, а хришћани су били обесправљени па је чак уведен и данак у крви. Наравно да је безбожнички Запад веома одговоран за садашње страдање хришћана на Блиском истоку јер је њихова луда памет подстакла све те контрареволуције и појаву екстремних идеологија које су створиле и "Исламску Државу". Запад је деведесетих помагао и џихад против православних хришћана на простору Југославије, а и данас чврсто стоји на тој страни. Богати припадници исламске религије способни су да поткупе политичаре Запада и да ови служе њиховом интересу. То се видело на бројним примерима.