Da je Jugoslavija preživela, danas bi bila svetska sila!

Da li je rat počeo 1991. godine, otcepljivanjem Slovenije i Hrvatske od Jugoslavije? Ne baš. BND (nemačka CIA) je 1979. godine poslala tim tajnih agenata u Zagreb s misijom da podrže Franju Tuđmana, rasiistu koji je aktivno promovisao etničku mržnju i činio sve što je mogao da rasturi Jugoslaviju. Nemačka je podržala i finansirala ovog hrvatskog naciionalistu i poslala mu oružje pred rat. Berlin nikad nije priznao postojanje ujedinjene jugoslovenske države koja se hrabro opirala nemačkoj agresiji za vreme oba svetska rata. Cilj Nemačke bio je da rasturi Jugoslaviju na manje države kojima je lako mogla dominirati, čime bi kontrolisala Balkan. Bila joj je potrebna ekonomska zona kojoj može da izvozi nemačke proizvode i čijim tržištem može da dominira. Bavarski ministar unutrašnjih poslova je 1992. godine izjavio: „Helmut Kol je uspeo tamo gde car Giljom i Hitler nisu uspeli“. Da li je Nemačka namerno izazvala građanski rat? Da. Na početku samita u Mastrihtu 1991. godine, nemački kancelar Kol je bio jedini koji je želeo da rasturi Jugoslaviju, izazivajući nezavisnost Slovenije i Hrvatske, što je bilo u potpunosti protiv Međunarodnog zakona i jugoslovenskog Ustava. Međutim, nemačka sila je usadila buvu svim svojim partnerima, uključujući i Francusku i Veliku Britaniju. Ipak, neki navode da nije Nemačka bila ta koja je sve povela, pošto je ona u to vreme bila vazalska država SAD, više nego što je to sada. Nemačka politika prema Jugoslaviji je upravo ono što je izazvalo rat. Stručnjaci su na to i upozorili. Zašto je nastao građanski rat? Prvenstveno, skoro svaka bivša jugoslovenska republika bila je mešavina različitih naciionalnosti. Razdvajanje teritorija je bilo jednako besmisleno kao podela Pariza ili Londona na etnički čiste okruge. Drugo, pomaganjem neofašiisti Tuđmanu i muslimanskom naciionalisti Izetbegoviću (koji je u mladosti sarađivao sa Hitlerom), postalo je sigurno da će nastati panika među važnim srpskim manjinama u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Svaka srpska porodica je izgubila bar jednog svog člana u užasnom genocidu koji su počinili fašiistički Hrvati i muslimani, agenti naciističke Nemačke. Samo Titova Jugoslavija je bila sposobna da ostvari mir, jednakost i bratstvo. Međutim, Berlin, odnosno Vašington, nije želeo da trpi postojanje ove „suviše levičarske“ države.

Da li su SAD zaista bile „pasivne i nezainteresovane“ za vreme ovog rata? Ni u kom slučaju. Lord Oven, posebni izaslanik Evropske unije u Bosni i Hercegovini, napisao je u svojim memoarima sledeće: „Veoma poštujem SAD. Ipak, ne odobravam diplomatiju ove države, koja je od 1992. do 1995. bespotrebno izazvala rat u Bosni i Hercegovini“. Koji je bio cilj tog rata? Dok su Nemci bili zauzeti pričama o kontrolisanju Slovenije, Hrvatske, pa na kraju i Bosne i Hercegovine, Vašington je pritisnuo Izetbegovića, muslimanskog nacionalističkog lidera u Sarajevu: „Ne potpisuj nikakve mirovne ugovore koje predlažu Evropljani. Mi ćemo dobiti rat za vas“. Vašington je zatim još dve godine produžio užasnu patnju naroda Bosne i Hercegovine. Na koji način je Vašington to učinio? 1) Eliminisanjem svih prednosti koje je Berlin zadobio u strateškom regionu Balkana. 2) Deljenjem i slabljenjem Evropske unije. 3) Uvođenjem NATO-a kao kontinentalnog evropskog policajca. 4) Onemogućavanjem Rusiji da priđe Mediteranskom moru. 5) Uvođenjem svog vojnog i političkog vođstva u sve ratove koji su se spremali. Ipak, rat protiv Jugoslavije je istovremeno bio i neproglašeni rat protiv Evrope. Nakon pada Berlinskog zida, strategija SAD je bila usmerena na obaranje pojave nove evropske supersile po svaku cenu. Dakle, sve što se radilo, radilo se da bi se Evropa oslabila i vojno i politički. fbduwszucbns Da li su Svetska banka i MMF pomogli pri uništenju Jugoslavije? Da. MMF je u decembru 1989. godine uveo drakonske uslove Jugoslaviji, koji su primorali liberalnog premijera Markovića da moli za pomoć Džordža Buša starijeg. Ova „pomoć“ je bila usmerena na destabilizaciju i bankrot svih većih državnih preduzeća. Svetska banka je razorila bankarski sistem, otpustivši 525.000 radnika u jednoj godini, a zatim je naredila da se ukinu po dva posla na svaka tri posla. Životni standard je dramatično opao. Ovakva politika i rastuća učestalost otpuštanja uz razmeštene radnike među svim republikama, onemogućila je kontrolu Beograda nad finansiranjem ostalih republika. Kako bi se izvukli iz ovog nereda, lideri republika su se oslonili na taktike podele i nacionalizam. Kao i mnogi drugi ratovi, ovaj rat je izazvan spolja. Rat protiv Jugoslavije je bio rat globalizacije. Sve veće zapadne sile su želele da uklone jugoslovenski ekonomski sistem koji su smatrale suviše levičarskim: uz jak javni sektor, važna društvena prava i toleranciju na multinacionalnost.

Da li su mediji pogrešno predstavili Tuđmana i Izetbegovića? Da. Hipernacionalistički hrvatski i muslimanski lider su prezentovani kao žrtve, kao velike antirasiističke demokrate. Njihova prošlost je pravi pokazatelj kakvi su oni bili u stvari: Kada je stupio na vlast, Franjo Tuđman je izjavio: „Srećan sam što moja žena nije Jevrejka ili Srpkinja“. On je ubrzo preimenovao sve ulice koje su nosile imena antifašiističkih partizana, povratio novac i zastavu starog genocidalnog fašiističkog režima i promenio Ustav kako bi isterao Srbe iz Hrvatske. Podseća li vas to na izvesnu osobu koja je sada na čelu Ukrajine? Za vreme svoje izborne kampanje 1990. godine, Izetbegović je preobličio svoju „Islamsku deklaraciju“: „Ne može postojati mir niti bratstvo između islamske religije i onih društvenih i političkih institucija koje nisu islamske“. On je postavio korumpirani režim, vođen mafijom, koji je opstajao zahvaljujući crnom tržištu i krađi novca iz međunarodnih fondova. On je pozvao islamske plaćenike iz Al Kaide, uz blagoslov Vašingtona, da mu pomognu. Kada je počeo rat, sve tri strane su počinile ozbiljne zločine, ali skrivanjem istorije, čitava situacija je postala nerazumljiva. Da li su mediji krili suštinsku istoriju i geografiju Bosne i Hercegovine? Da. Ljudi su verovali da su Srbi agresori i da su napali Bosnu i Hercegovinu. U stvari, tri grupe su živele u Bosni i Hercegovini dugo pre toga: muslimani (43%), Srbi (31%) i Hrvati (17%). Ne smemo zaboraviti da je oko 7% Jugoslovena rođeno u mešanim brakovima. Podela Bosne i Hercegovine po grupama, kao što je EU to učinila, bila je potpuno apsurdna i opasna. Bosna i Hercegovina se nije mogla podeliti bez građanskog rata. U stvari, Srbi u Bosni i Hercegovini se nisu borili radi okupiranja teritorija „onih drugih“, već kako bi spasili svoju zemlju. Ovaj građanski rat je takođe izazvan od strane spoljnih velikih sila.

Da li je tačno reći da su Srbi bili agresori, a Hrvati i muslimani žrtve? Naravno da ne. Tvrdnja belgijskog generala Brikmonta, zaduženog za komandu nad snagama UN u Bosni i Hercegovini od jula 1993. godine do januara 1994. godine, bila je na mestu: „Vlada potpuna dezinformisanost. Televiziji je potreban žrtveni jarac. Trenutno vlada jednoglasnost oko osuđivanja Srba, a to ni na koji način ne olakšava pronalaženje rešenja. Mislim da problemi bivše Jugoslavije i Bosne i Hercegovine ne mogu da se posmatraju samo iz antisrpskog ugla. Jednom prilikom smo objavili informaciju o masakru koji je hrvatska vojska počinila ratujući protv muslimana, a američki novinar nam je rekao: „Ako budete objavljivali takve informacije, američka javnost ništa neće razumeti“. Dakle, nije poenta u negiranju zločina koje je počinila srpska vojska. Ideologija bosansko-srpskog lidera Karadžića je prilično desničarska. Međutim, nakon raspada Jugoslavije, određene kriminalne i političke snage svake od strana, koristile su ratne metode kako bi došle do teritorije i bogatstava. Sve tri strane, i hrvatska i muslimanska i srpska, počinile su ozbiljne zločine. Muslimanski nacionalistički lider Izetbegović je npr. u avgustu 1994. godine napao muslimanski region Bihać, koji je bio pod kontrolom Fikreta Abdića, a koji se distancirao od Izetbegovića jer je želeo da živi u harmoniji sa Srbima i Hrvatima. Šest američkih generala je pomoglo Izetbegoviću u ovoj ofanzivi. U pitanju je klasična ratna propaganda u kojoj se demonizuju svi oni koji su protiv mišljenja SAD. Da li je Srbija započela program etničkog čišćenja? Ne. Ako neko stvarno misli da je „diktator Milošević“ pokrenuo program etničkog čišćenja, on mora priznati da taj program i nije bio baš efektivan. Do dana današnjeg još uvek važi pravilo da svaki peti stanovnik Srbije nije Srbin. U Beogradu postoji mnoštvo manjina koje bez problema žive u zajedništvu: muslimani, Romi, Albanci, Makedonci, Turci, Mađari, Goranci itd. Upravo suprotno tvrdnjama, Srbija je danas jedina država bivše Jugoslavije, pored Makedonije, koja je još uvek multinacionalna. S druge strane, u svim državama koje je NATO uzeo u protektorat (Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Kosovo*), izvedeno je gotovo potpuno etničko čišćenje. Milošević nije podržavao neumerenost srpskih boraca u Bosni i Hercegovini. Srbija je čak uvela i embargo protiv Karadžića. Međutim, deo srpske javnosti je u velikoj meri bio pod uticajem rasnog nacionalizma kao posledica izazivanja građanskog rata od strane Nemačke.

Da li su mediji tačno izveštavali o Srebrenici? Ne. Prvo, kada je u pitanju osuđivanje užasnih zločina, mediji nisu preneli pravu istinu, koristeći reč „genocid“ za opisivanje smrti nekoliko žrtava stradalih u borbi uz preuveličavanje brojki. Istraga je otkrila da su mnoge „žrtve“ ovog „genocida“ par meseci kasnije glasale na izborima ili učestvovale u drugim bitkama Izetbegovićeve vojske. Ove informacije su i dalje prikrivene i nejasne. Drugo, zašto su mediji ćutali o događajima koji su bili ključni za razumevanje ove drame? Ovaj region je prvobitno bio naseljen i Srbima i muslimanima. Srbi su 1993. godine proterani u akciji etničkog čišćenja koje je sprovela muslimanska nacionalistička vojska Izetbegovića. Francuski general Moriljon, koji je komandovao snagama UN u tom regionu rekao je: „Na pravoslavno badnje veče u januaru 1993. godine, Naser Orić je započeo raciju nad srpskim selima… Odsecane su glave i počinjeni užasni masakri u srpskim selima“. Želja za osvetom ne opravdava zločine koji su kasnije počinjeni. Ali zašto su zločini muslimana sistematski prikrivani? Treće, Srebrenica je korišćena kao utočište Izetbegovićeve vojske, gde su se snage pregrupisavale. Interesantno je da se Orićeva vojska povukla iz Srebrenice samo nedelju dana pre masakra. Francuski general Germanos je rekao: „Orić je izjavio da su napustili Srebrenicu zato što je Izetbegović naredio da Srebrenica mora da padne“. Zašto je Srebrenica morala da padne? Važno je pomenuti izveštaj UN koji je napisao Kofi Anan godinu i po dana pre napada na Srebrenicu: „Izetbegoviću je rečeno da je NATO intervencija u Bosni i Hercegovini moguća, ali samo u slučaju da Srbi napadnu Srebrenicu i ubiiju bar 5.000 ljudi“. Masakr je predviđen godinu i po dana pre nego što se zapravo desio! General Moriljon je naveo da je general Mladić upao u zamku u Srebrenici. Da li su Srbi prvi počeli da ubiijaju? Ne. Slovenska policija je 28. juna 1991. godine ubila barem dvojicu nenaoružanih vojnika vojske Jugoslavije, koji su se predali u Holmecu, garnizonu na austrijskoj granici. To su i navele slovenačke novine Slovenske Novice. Takođe se zna da su tri vojnika vojske Jugoslavije ubiijena u garnizonu na italijanskoj granici kada su pokušavala da se predaju.

Da li je poznata slika „koncentracionih logora“ lažna? Da. Na slici koju su napravili Bernard Kuhner i Médecins du Monde, prikazani su izvesni „zatvorenici“ koji se nalaze iza bodljikave žice. Jednom od njih su se jako providela rebra. Kuhner je pored slike nalepio fotografiju osmatračnice u Aušvicu i naveo komentar „masovno istreebljenje“. Poruka je trebalo da glasi „Srbi su naciisti“. On je tako podržao kampanju demonizacije koju su pokrenule SAD. Pomalo je teško poverovati u ovo ako uzmemo u obzir da su Srbi bili antifašiistički nastrojeni za vreme Drugog svetskog rata i da se pravi genocid nad Srbima odvio u Hrvatskoj. Trik je razjašnjen kada je lokalna televizija objavila fotografiju uslikanu u isto vreme na istom mestu. Britanska kamera je tako postavljena da uslika bodljikavu žicu i ljude koji se nalaze iza nje. U stvari, ljudi iza bodljikave žice bili su sa spoljašnje strane i oni su u stvari bili begunci iz kampa koji su pokušavali da pobegnu od rata. Postojali su logori u Bosni i Hercegovini, ali ne radi istreebljenja, već radi pripremanja razmena zatvorenika. Tamo su prekršena mnoga ljudska prava. Navodi se da je postojalo šest hrvatskih logora, dva srpska i jedan muslimanski logor. Da li su mediji tačno izveštavali o tri velika masakra u Sarajevu? Ne. Zapadna javnost je tri puta šokirana užasnim slikama: desetinama žrtava raznesenim na komade ispred pekare ili na pijaci u Sarajevu. Naravno, Srbi su odmah optuženi da su ubili civile bombardujući Sarajevo. Međutim, javnost nikada nije obaveštena o rezultatima istraga van UN, niti o izveštajima koji su optužili snage predsednika Izetbegovića. Zapadni zvaničnici su znali sve o tome, ali su pažljivo krili informacije. Tek kasnije je priznato da su granate na pijacu u Sarajevu ispalili sami muslimani! Izvršili su masakr nad sopstvenim narodom! Čemu ovakve manipulacije? Kao što to obično biva, svaki masakr se dogodio tačno pred neki važan sastanak koji opravdava mere Zapada: uvođenje embarga protiv Srba (1992.), NATO bombardovanje (1994.), konačna ofanziva (1995.). NATO i Izetbegović su primenjivali suštinske principe ratne propagande: opravdati ofanzivu medijskom laži, „masakrom“ koji će šokirati javnost. Evo koje se činjenice kriju povodom opsade Sarajeva: 1) Srbi su počinili ozbiljne zločine, ali civili koji su želeli da pobegnu iz grada bili su sprečeni od strane Izetbegovićeve vojske. Izetbegovićev cilj je bio da maksimalno poveća broje klijenata za svoje crno tržište, kradući međunarodni novac. 2) Bilo je veoma važno da se o žrtvama i agresorima stvori crno-bela slika. Činjenica je da su Izetbegovićevi snajperisti redovno ubijali stanovnike srpskih sektora grada bez da je to iko pomenuo. 3) Ozbiljni zločini su se dogodili i u Mostaru. Međutim, tu su se odvijale borbe između hrvatskih i muslimanskih snaga, koje su već naveliko bile isterale Srbe odande.

Da li je hrvatska vojska počinila najveće etničko čišćenje u ovom ratu? Da. Oko sto hiljada hrvatskih vojnika sa 150 tenkova, 200 oklopnih vozila i žestoоkom artiljerijom, napalo je 4. avgusta 1995. godine srpsko stanovništvo u Krajini. Više od 150.000 Srba je primorano da napusti ovaj region iako su ga naseljavali vekovima. Najgori zločini su počinjeni tada. Hrvatske snage su pobile starije ljude koji nisu mogli da beže i spalili 85% napuštenih kuća. Klinton je ovu ofanzivu nazvao „korisnom“. Njegov sekretar države je izjavio: „Preuzimanje Krajine bi moglo da dovede do nove strateške situacije koja bi bila pogodna za nas“. Štaviše, SAD su savetovale Hrvatsku da izvede tu ofanzivu i obučile hrvatski vojsku za to. Da li su SAD koristile oružje sa osiromašenim uranijumom u Bosni i Hercegovini? Da. Na međunarodnoj konferenciji organizovanoj u Briselu 2001. godine, bosanski lekar je predstavio Bosanca koji je kao i mnogi drugi oboleo od atipičnog i brzo-napredujućeg raka. Bosanski zdravstveni zvaničnik je naveo da je nakon bombardovanja Sarajeva od strane američkih aviona 1995. godine, srpsko stanovništvo (koje je kasnije proterano) pokazivalo petostruki porast obolelih od raka. Da li je rat protiv Jugoslavije bio jedini „dobar“ američki rat? Ne. SAD su pokušale da ubede javnost da su vodile humanitarni rat, braneći po prvi put muslimane. Međutim, upravo su Vašington i Berlin izazvali rat. Razlog je bio sebični cilj ekonomske kolonizacije Balkana. Naravno, oni su to uspeli da učine samo zato što je Rusija bila nemoćna. Upravo zato je Putin rekao da je raspad SSSR „najveća geopolitička tragedija 20. veka“. Upravo zahvaljujući raspadu SSSR je američko carstvo uspelo da okupira veći deo sveta. SAD nikad nisu vodile humanitarni rat. Nisu oni bili nikakvi spasioci u ratu protiv Jugoslavije, već agresori. Ne mogu SAD biti prijatelj muslimana na Balkanu, a istovremeno i neprijatelj muslimana u Palestini i Iraku. Ovaj najopasniji neprijatelj na svetu preti Siriji, Iranu, Severnoj Koreji, Kubi, pa čak i Kini. Njihova ratna strategija nema drugi cilj do da uspostavi nepravedni ekonomski poredak, da dominira i da eskploatiše svaku državu na zemlji. Upravo zato je važno razotkriti pravu istinu o agresorskom ratu u Jugoslaviji. Odgovori koje smo vam ovde predstavili su rezultat dugogodišnjih i detaljnih istraživanja. Želimo da vam pokažemo da je moguće prevazići hipnozu medija koji nas teraju da poverujemo u ono što ne može biti moguće.