Омеровићева тврди да су бошњачке власти створиле меморијални центар у Поточарима само да би правили циркус, да би долазили политичари који би, наводно, свету показали да се на том подручју догодио злочин. Због тог циркуса, она није хтела да свог мужа сахрани у Поточарима.Ова жена без икаквог устезања прича и о свему другом о чему се у ФБиХ ћути када се о Сребреници говори, наводећи да у Меморијалном центру у Поточарима нису сахрањени само Бошњаци страдали у јулу 1995. године, већ и многи други, раније умрли или погинули у борбама или у међусобним окршајима. „Има још породица које јавно неће да говоре, а тихо су, о свом трошку, сахраниле своје најмилије на другим местима, ван Поточара. Такође, има људи који су сахрањени у Поточарима, а нису страдали 1995. године, који су били неки борци и неки команданти. Они су, дакле, сахрањени у Поточарима и направљени су им исти нишани к’о и оним људима који су страдали у јулу ‘95. Има ту и страдалих у међусобним и свакаквим другим сукобима. Ту је био најпрљавији рат, и тај рат су водили мафијаши, а нису га нормални људи водили“, препричава Хаша Омеровић. Знајући све оно што зна и о чему прича, Омеровићева је дигла свој глас и против доношења декларације о Сребреници, коју су бошњачки политичари покушали да „прогурају“ у Парламентарној скупштини БиХ. „Када су прошле године тражили да се усвоји декларација о Сребреници у парламенту у Сарајеву, ја сам написала писмо парламенту у коме сам рекла да би боље било да, уместо те декларације, омогуће деци из Сребренице да се образују. Мени је стварно доста тих њихових декларација, док људи из Сребренице умиру у беди и сиромаштву. Породице жртава немају ништа од тих резолуција и декларација, ни европске, ни српске, нити би имале шта од босанске. На основу досадашњих резолуција, наше породице су само искориштавали и њима манипулисали разни политичари, верске вође, као што су Мустафа Церић, Харис Силајџић и многи други бошњачки политичари из свих странака. Уз њих профитирају жене које су узурпирале право да представљају породице жртава и које, у ствари, воде своја приватна удружења, као што су Мунира Субашић, Хајра Ћатић, Хатиџа Мехмедовић и разне борачке организације”, закључује наша саговорница.