"Vučić se vara ako misli da donacijom može kupiti istinu o Srebrenici"

2000. године је Patrick McCarthy објавио књигу „ After the Fall: Srebrenica Survivors in St. Louis“, у којој између осталог пише, да у америчком граду St. Louis живе 20.000 Бошњака – избеглица, међу њима и одређени број из Сребренице. Те избеглице су основале организацију под именом „ Association of Survivors of The Srebrenica Genocide St Louis, Missouri“. Зашто НИКО НИКАДА није проверавао колико имена избеглица из St. Louis-а има такође на списку несталих? И одговор на ово питање је јасан.

Журналисти који су посетили хангар у Кравици, у којем је по изјавама Johna Shatucka, америчког овлашћеног представника за људска права, екзекутирано 2.000 муслиманских мушкараца, нису тамо могли да нађу никакве доказе за ту тврдњу. Холандски сниматељ Rolf Hartzuiker је отишао у фебруару 1996. године, недељу дана после Shatucka, за Кравицу и пише: „То је једна комплетна превара. Та цела прича о хангару је једна апсолутна глупост. На хангар је пуцано са улице са митраљезом. Зид око улаза је пун рупа од метака, као и зид око улаза са унутрашње стране. Остали део просторије је мање или више неоштећен. У самој просторији никада нису детонирале гранате или ракете, како су то Shatuck и други тврдили“.

Само неколико часова прије инцидента на које се односи суђење, 12. јула 1995 цестом Братунац-Коњевић поље прошла је мјешовита војно-цивилна колона 28. Дивизије Армије БиХ која је вршила пробој из већ заузете енклаве према Тузли. Та цеста пролази кроз село Кравицу. Земљорадничка задруга налази се на само неколико метара јужно од ње. Док је колона пролазила на врло кратком растојању од села Кравице и земљорадничке задруге она је имала борбени судар са Војском Републике Српске .Није спорно да је колона легитимна војна мета и да сви њени припадници који су погинули у оквиру вођења војних операција представљају легитимне борбене губитке за које нико не сноси кривичну одговорност. Према изјавама најмање шест преживелих учесника у пробоју колоне, Адемовић Шевала, Хусић Рамиза, Кадрић Мидхата, Мемишевић Нурифа, Мустафић Хусејна и Орић Фадила, Кравица је била један од локалитета гдје се водила борба између колоне и ВРС и гдје је колона претрпјела значајне губитке. Адемовић у својој изјави говори о „много мртвих и рањених,“ Кадрић о „много погинулих,“ Мемишевић помиње „много“ уб,ијених и рањених у артиљеријском нападу који је извела ВРС, а Орић сведочи о „неколико стотина погинулих.“ Сви свједоци дали су своје изјаве муслиманским властима након што су безбједно стигли у Тузлу. Они су сви сагласни да су се борбена дејства између ВРС и колоне, са великим губицима ове последње, одиграла просторно и временски врло близу инциденту са заробљеницима у Земљорадничкој задрузи у Кравици.

Само неколико часова прије инцидента на које се односи суђење, 12. јула 1995 цестом Братунац-Коњевић поље прошла је мјешовита војно-цивилна колона 28. Дивизије Армије БиХ која је вршила пробој из већ заузете енклаве према Тузли. Та цеста пролази кроз село Кравицу. Земљорадничка задруга налази се на само неколико метара јужно од ње. Док је колона пролазила на врло кратком растојању од села Кравице и земљорадничке задруге она је имала борбени судар са Војском Републике Српске .Није спорно да је колона легитимна војна мета и да сви њени припадници који су погинули у оквиру вођења војних операција представљају легитимне борбене губитке за које нико не сноси кривичну одговорност. Према изјавама најмање шест преживелих учесника у пробоју колоне, Адемовић Шевала, Хусић Рамиза, Кадрић Мидхата, Мемишевић Нурифа, Мустафић Хусејна и Орић Фадила, Кравица је била један од локалитета гдје се водила борба између колоне и ВРС и гдје је колона претрпјела значајне губитке. Адемовић у својој изјави говори о „много мртвих и рањених,“ Кадрић о „много погинулих,“ Мемишевић помиње „много“ уб,ијених и рањених у артиљеријском нападу који је извела ВРС, а Орић сведочи о „неколико стотина погинулих.“ Сви свједоци дали су своје изјаве муслиманским властима након што су безбједно стигли у Тузлу. Они су сви сагласни да су се борбена дејства између ВРС и колоне, са великим губицима ове последње, одиграла просторно и временски врло близу инциденту са заробљеницима у Земљорадничкој задрузи у Кравици.

Чланице организација „Мајке Сребренице“, осим великих кућа које су саградиле узимајући новац на лажима о уб,ијеним Сребреничанима, имају и приватне авионе који их возе широм свијета да лажно свједоче и шире причу о наводном геноциду у Сребреници, тврди Хаша Омеровић из Тузле. Омеровићева је изјавила да та група жена лажно педставља породице погинулих у Сребреници, нагласивши да су то профитерска удружења које је основао ратни предсједник тадашње БиХ Алија Изетбеговић и поглавар Исламске заједнице Мустафа Церић. „Та група жена никада се не мијења. Плаћене су да изађу на годишњицу у Поточарима, да лажно свједоче у Хагу и да се појаве пред медијима чим им кажу њихови наредбодавци из Сарајева“, рекла је Омеровићева.

Омеровићева је истакла да је Изетбеговић злоупотрије,био Сребреничане да би утврдио своју власт и побједу деведесетих година на изборима, а да су Поточари направљени у сарадњи са бившим предсједником САД Билом Клинтоном „да се имају гдје окупљати и наставити манипулисати са Бошњацима зарад својих политичких циљева и странке СДА“. Према ријечима Омеровићеве, ти људи су били цивили које су оставили ратни командант сребреничких муслимана Насер Орић и Алија Изетбеговић да би изазвали ваздушне нападе НАТО-а на српске положаје. „У Поточарима се сваког 11. јула прави кич, а од профита који се узима на жртвама богате се појединци у организацији `Мајке Сребренице`. С друге стране моје дијете нема ни стипендију, а отац је погинуо у рату у БиХ и сахрањен је у Тузли, а не у Поточарима како су тражили од мене из удружења“, наглашава Омеровићева. Према њеним ријечима, срамота је и да само у Поточарима на нишанима пише „погинуо на Алаховом путу“, што је слоган муџахедина. Она додаје да „Мајке Сребренице“ и бошњачки политичари цијелом свијету „продају причу о геноциду у Сребреници“, што „дебело наплаћују“, док породице страдалих и даље живе у биједи без икаквих права и било какве помоћи. Омеровићева жали мајке које су изгубиле својих најмилије у Сребреници, јер су, како каже, остављене на милост и немилост да живе по подрумима. Новца за путовање у Шведску, Холандију, Шпанију за „Мајке Сребренице“ има, а за сиротињу нема, закључила је Омеровићева.

Омеровићева је истакла да је Изетбеговић злоупотрије,био Сребреничане да би утврдио своју власт и побједу деведесетих година на изборима, а да су Поточари направљени у сарадњи са бившим предсједником САД Билом Клинтоном „да се имају гдје окупљати и наставити манипулисати са Бошњацима зарад својих политичких циљева и странке СДА“. Према ријечима Омеровићеве, ти људи су били цивили које су оставили ратни командант сребреничких муслимана Насер Орић и Алија Изетбеговић да би изазвали ваздушне нападе НАТО-а на српске положаје. „У Поточарима се сваког 11. јула прави кич, а од профита који се узима на жртвама богате се појединци у организацији `Мајке Сребренице`. С друге стране моје дијете нема ни стипендију, а отац је погинуо у рату у БиХ и сахрањен је у Тузли, а не у Поточарима како су тражили од мене из удружења“, наглашава Омеровићева. Према њеним ријечима, срамота је и да само у Поточарима на нишанима пише „погинуо на Алаховом путу“, што је слоган муџахедина. Она додаје да „Мајке Сребренице“ и бошњачки политичари цијелом свијету „продају причу о геноциду у Сребреници“, што „дебело наплаћују“, док породице страдалих и даље живе у биједи без икаквих права и било какве помоћи. Омеровићева жали мајке које су изгубиле својих најмилије у Сребреници, јер су, како каже, остављене на милост и немилост да живе по подрумима. Новца за путовање у Шведску, Холандију, Шпанију за „Мајке Сребренице“ има, а за сиротињу нема, закључила је Омеровићева.

Омеровићева тврди да су бошњачке власти створиле меморијални центар у Поточарима само да би правили циркус, да би долазили политичари који би, наводно, свету показали да се на том подручју догодио злочин. Због тог циркуса, она није хтела да свог мужа сахрани у Поточарима.Ова жена без икаквог устезања прича и о свему другом о чему се у ФБиХ ћути када се о Сребреници говори, наводећи да у Меморијалном центру у Поточарима нису сахрањени само Бошњаци страдали у јулу 1995. године, већ и многи други, раније умрли или погинули у борбама или у међусобним окршајима. „Има још породица које јавно неће да говоре, а тихо су, о свом трошку, сахраниле своје најмилије на другим местима, ван Поточара. Такође, има људи који су сахрањени у Поточарима, а нису страдали 1995. године, који су били неки борци и неки команданти. Они су, дакле, сахрањени у Поточарима и направљени су им исти нишани к’о и оним људима који су страдали у јулу ‘95. Има ту и страдалих у међусобним и свакаквим другим сукобима. Ту је био најпрљавији рат, и тај рат су водили мафијаши, а нису га нормални људи водили“, препричава Хаша Омеровић. Знајући све оно што зна и о чему прича, Омеровићева је дигла свој глас и против доношења декларације о Сребреници, коју су бошњачки политичари покушали да „прогурају“ у Парламентарној скупштини БиХ. „Када су прошле године тражили да се усвоји декларација о Сребреници у парламенту у Сарајеву, ја сам написала писмо парламенту у коме сам рекла да би боље било да, уместо те декларације, омогуће деци из Сребренице да се образују. Мени је стварно доста тих њихових декларација, док људи из Сребренице умиру у беди и сиромаштву. Породице жртава немају ништа од тих резолуција и декларација, ни европске, ни српске, нити би имале шта од босанске. На основу досадашњих резолуција, наше породице су само искориштавали и њима манипулисали разни политичари, верске вође, као што су Мустафа Церић, Харис Силајџић и многи други бошњачки политичари из свих странака. Уз њих профитирају жене које су узурпирале право да представљају породице жртава и које, у ствари, воде своја приватна удружења, као што су Мунира Субашић, Хајра Ћатић, Хатиџа Мехмедовић и разне борачке организације”, закључује наша саговорница.

Kako on moze da zabrani dolazak u Republiku Srpsku???? MI trebamo nezavisnu R. Srpsku i onda pre orati to djubriste.