"Vojska ostvarila najvažniji cilj - odbranila narod i Srpsku"

Kako se zoveš? - Ja se zovem Ramiza Bungur. Ja sam majka Džafera i Samira. - Ko je sve iz tvog sela i okoline otišao u Alijinu vojsku u Goražde? - Otišao je moj sin Džafer i moj sin Samir, Safko Vukas iz sela Vukšića, Emil Latif, od Hodžić Latifa sin, iz sela Mrzića, Dedović Mirsad, Džemo Bavčić, Sejfo i Šefko Osmanagić i Ešref Bungur, Suad i Jusuf Moćević... - Posle njihovog odlaska u Alijinu vojsku, dolaze li u sela i kod koga? - Moji sinovi dolaze kod mene, Osmanagići dolaze kod svog oca, Sejfo i Šefko dolaze kod svojih roditelja... - Koliko često dolaze i kojim putem? - Na svakih 15 do 20 dana prolaze i srpskom i muslimanskom teritorijom? - Dolaze li naoružani? - Dolaze, nose svakakve puške, i one duge, kratke; odela su im maskirna, uniforme, a nose i farmerke i imaju crne marame. - Šta sve odnose iz sela? - Najviše hranu odnose: krompir brašno, šećer, ulje, cigare, duvan, odeću, suđe... - Ko im kupuje namirnice i cigare? - Ja sam svojoj deci kupovala u prodavnicama u Kovačevićima, opština Pljevlja. - A čime to gone za Goražde? - Konjima. - Po koliko konja? - Četiri, pet, koliko imaju da natovare. - Ko i kada je dolazio pre napada na Čajniče i šta su pričali? - Moji sinovi Sejfo i Mustafa su dolazili i pričali da će napasti Čajniče. - Gde su išli? - Išli su do Trpinja u Bosni. - Da li si videla kada su se vraćali? - Jesam, ali kada su otišli nisam videla. Kad su prolazili u grupama, u jednoj je bio moj sin Samir, Sejfo, Aleksa Ismo... Moj sin Džafer je izgleda bio u prvoj grupi, jer njega nisam videla. - Koga su dovodili od Srba nakon napada na sela opštine Čajniče? - Nisam videla. Samir je rekao da su vodili Brana Mašića i sina Čevića... Ja sam mu rekla: "Samire, sine, što si ih zarobio?", a on je rekao da nije, da su to drugi i da su ih prisilili da ih vode... O postupcima muslimanskih jedinica čiji su pripadnici bili locirani u selima opštine Pljevlja govori i snaja Ramize Bungur: "Ja sam iz sela Kruševica, opština Pljevlja. Moj muž je Džafer Bungur, a moj dever Samir." - Da li su oni bili u Alijinoj vojsci? - Da. - Ko je još iz sela opštine Pljevlja otišao? - Sejfo i Šefko Osmanagići, Hodžić Nerko... Ismet Dedović.. Aleksa Rifko, Aleksa Ismet... - Kako su dolazili iz Goražda? - Iz Goražda su dolazili preko Krsta i Vranića. - Preko kojih sela? - Debelo Brdo, takođe iz pravca Isara i Močevića. - Kako su se vratili iz napada i kada? - Po povratku iz napada prošle su dve grupe. Jedna u pola četri, a druga u četri. U prvoj grupi prepoznala sam devera Samira i Aleksu Rifka, Aleksu Hamda.

Blaško Popović iz sela Trpinja, nastanjen u Čajniču, jedan je od svedoka napada muslimana na srpska sela u opštini Čajniče. - Napad muslimana na Čajniče i okolna sela izvršen je 14 februara 1993. Gde ste se vi tog dana nalazili? - Tačno da je tog dana bio napad. Ja sam se vratio sa puta, prenoćio sam i čuo da su opko,ljena sela Trpinje i Šapići. I uputio sam se u tom pravcu i došao do svojih ljudi koji drže položaje, bilo ih je oko 15. Veliki broj muslimanskih vojnika je 14. februara preko sela koja pripadaju pljevaljskoj opštini ušao na teritoriju Republike Srpske i po već prethodno utvrđenom planu oko šest sati i 30 minuta počeo napad po srpskim selima. - Šta ste preduzimali kada ste stigli u Trpinje? - Prvo smo videli da je zapaljena kuća Radeta Pjevića, kuća je gorela navrh sela Šapići, inače tamo je bilo naše rodbine i male dece. Pravili smo dogovor kako da izvučemo naše ljude iz sela Šapići. Pošto je muslimanska vojska zapalila više kuća u selu Šapići, meštani obližnjeg sela Trpinja, u strahu od pokolja, organizovano su napustili selo. Krenuli su preko sela Hanine do Ponikava, gdje su ih muslimanski vojnici sačekali pucnjavom i ubili Dušanku Mašić (50). Na istom mestu ub,ijen je i trinaestogodišnji Željko Mašić, koji je nakon ranjavanja masakriran, a ub,ijen je i Miroslav Krnojelac (54), koji je naišao ispred muslimanske zasede vozilom Hitne pomoći. Zaklan je Trifko Dačević (66), a pronađena su i masakrirana tela Dušana Čevića, Duška Katana, Boža Dačevića, Stanojke Dačević, Steva i Vučka Kovačevića. Svi su ub,ijeni iz vatrenog oružja, a kasnije su njihova tela izmasakrirana. Muslimanska vojska je prvo izvršila oružani napad na selo Šapići, i tom prilikom zapalila dvije kuće, Rajka i Miloša Pijevića. Nakon toga, ispred kuće su ubili Rajka i Darinku Pijević, staru oko 70 godina. Ja sam svedok da je bilo oko 500 muslimanskih vojnika. Oni su prošli pravcem pljevaljskih sela Moćevići, Kruševci, Bunguri u pravcu mjesta Ilijina Stijena i Debelo Brdo. Zatim su otišli u Ljepu Ravan prema Ribaricama, u bukovu šumu, pa se dalje povlače prema Bavčić reci, na crnogorsko-bosansku granicu.

Protiv osmorice muslimana iz Pljevlja policija iz Čajniča podigla je krivične prijave 1993. zbog osnovane sumnje da su počinili ratni zločin nad civilnim stanovništvom u Bosni i Hercegovini. Reč je o braći Džaferu i Samiru Bunguru, Džemu Bavčiću, Sejfu i Šefku Osmanagiću i Ešrefu Bunguru, Suadu i Jusufu Moćeviću. Osmorica Pljevljaka su osumnjičena da su 14. februara 1993. godine, kršeći pravila međunarodnog prava za vreme rata, naređivali napad na civilno stanovništvo i civilna naselja, vršili ubistva, neljudski postupali i protivzakonito odvodili ljude u koncentracione logore. Vlasti u Crnoj Gori nisu ni do danas uzele prijavu u razmatranje, niti su zločince priveli zakonu.

Uskoro nezavisna Republika Srpska!