Pupovac opet poverovao Hrvatima: Rešiće nam probleme!

O ceme ova bagra iz//dajnicka tupi. 120 000 Srbske djece umoreno je na naj stravicniji nacin u sistemu logora Jasenovac. Kao da im je neko dao tapiju da zaboravljaju i oprastaju. Skloni smo mi prastanju ali djecu niko nema prava da prasta. Kad se zlikovci pokaju za svoja nedjela ( Sto se nikad desiti nece) onda bi mi tek trebali da razzmislimo o ublazavanju kazne.

VEDRANA RUDAN: Mi Hrvati smo kl//ali u Jasenovcu i kl//aćemo opet, zato što smo fa//šisti! VEDRANA RUDAN: Ma kakva „Oluja“? Kakva veličanstvena bitka hrvatskih branitelja? VEDRANA RUDAN: Hrvatska je izabrala faš//izam! Židove smo potamanili za vreme NDH, Srbe dokrajčili u Domovinskom ratu, a cigane tretiramo poput štakora

Sto "nasi" prestavnici politicke misli ( sljepila i poltronstva) ne uzmu za nauk Vedranine rijeci. Ona ih bolje poznaje od ikoga drugog.

Pa zar samo Pupovac.Ma Srbi su poverovali u hrvatsku slatku šarenu lažu i još brekću po tv stanicama i novinskim člancima o savršenstvu ove niove usstaške podvale.

majke iz Varaždina i dan danas traže svoju decu koja su bila u ,,elitnim" jedinicama Pumama i Mambama,a koja su u septembru 1995 postala hrana za ribe u reci Uni.....

Срби римокатолици би можда и издржали све притиске којима су били изложени, да нису били – римокатолици. Наиме, Ватикан је у складу са својим интересима играо крупну улогу у притисцима на Србе, а први су опет на својој кожи то осетили Срби католици, јер су од већине свештенства, били оптуживани за ,,великосрпску” пропаганду. Клерикализам је још у то време постао савезник хрватске политике, али веровали или не, постојали су и римокатолички свештеници попут дум Ивана Стојановића, дон Јакова Групковића и Антуна Казалија, који су отворено истицали своје национално опредељење и поред притисака који су трпели чак и од сабраће свештеника. Управо је парола ,,Брат је мио, ма које вјере био” и настала у оваквим околностима, јер су Срби и православне и римокатоличке вере одлично сарађивали кроз читаву другу половину 19. и прву деценију 20. века, док је у добром делу Европе верски јаз и даље био присутан (а Срби су били и остали, потпуно парадоксално ксенофоби у очима многих Европљана). После наведених свештеника, углавном су долазили римокатолички фундаменталисти, који су више били политичари него пастири, па су тако и Срби римокатолици полако поклекли. Они који су дочекали Други светски рат и слом Југославије, похрваћени су, неки су попут Марка Цара, знаменитог и заборављеног књижевника прешли на Православље, а други попут Ђура Виловића и Људевита Вуличевића постали протестанти (постојала је чак и замисао да Срби римокатолици оснују своју протестантску цркву). Све у свему, духовна недореченост је и највише коштала Србе римокатолике постојања. Распети између српских обичаја и религије која их је често и силом приморавала да исказују свој национални идентитет, никако нису могли да опстану. Оно што је започето са њима, наставило се са НДХ, а и епилог смо добили последњих деценија.