DNK potvrdila: Evropljani istrebili indijance

youtube.com/watch?v=o55_SStnObs

nerazumljiv globalisticki naslov!

_____ Амерички староседеоци_____ Амерички староседеоци (енгл. Native Americans), погрешно названи Индијанци[1], су народи који су настањивали крајеве од арктичке Канаде и Аљаске до Огњене земље (шп. Tierra del Fuego) у Чилеу и Аргентини, који се међусобно разликују по језицима, култури и физичком изгледу. Већином су то ловачко-сакупљачка друштва. У њихове најразвијеније народе који су успели подићи високо развијене цивилизације спадају народи Олмека, Толтека, Маја и Астека из Мексика и Инка из Перуа. Данас многи живе у резерватима, посебно у Канади, Сједињеним Државама и Бразилу.

_____ Име_____ Име су добили по Индији јер се мислило да се ради о обали Индије, а не о новооткривеном континенту Америци. Колумбо је, приликом тзв. "откривања Америке", мислио да је стигао у Индију и зато је људе са којима је долазио у додир називао Индијанцима (шп. indios). Становници САД-а их у новије време службено више не називају Индијанцима (енгл. Indians) него америчким домороцима односно староседеоцима (енгл. Native Americans). Назив црвенокошци (енгл. Redskins или франц. Peaux-Rouges) је увредљив.

_____ Племена_____ Индијанци подарктика у Канади и Аљасци су: Cree, Chipewyan, племена Kutchin и Khotana и низ других мањих племена. Њени чести симболи су крпље, кану, тобоган, снежне наочаре. Одећа је крзнена. Лов и риболов им је главно занимање. Индијанци Северозападне обале су најбогатија племена Индијанаца Северне Америке. Они настањују подручје уз Пацифичку обалу Северне Америке од Калифорније на југу, до залива Јакутат у Аљасци на северу. Представници ове културе припадају великим групама познатим као Кwакиутл, Тсимсхиан, Тлингит, Хаида, Белла Цоола, Цоаст Салисх и мања племена из Калифорније, Орегона и Вашингтона. Друштва са југа овог подручја знатно су сиромашнија, а и њихове заједнице су знатно мање. Овом кругу припада култура градње великих тотема, градње кедрових кућа са крововима на две воде, прекрасно ткање цхилкат-огртача, окренутост мору, изградња дрвених великих кануа и надасве веома познате свечаности поклањања 'потлацх'. Индијанци са Платоа насељавају крај у подручју реке Колумбије. Овде је раширена култура рибара и копача корења цамас и сханатаqуе. Племена овог подручја припадају групама Схахаптин, Wаиилатпуан, Салисхан, Китунахан, Цхиноокан, Лутуамиан и Атхапаскан. Они су се сезонски покретали у потрази за рибом и биљем. Калифорнијски Индијанци насељени су у Калифорнији и имају типичну културу сакупљача жира. Ипак не припадају сва калифорнијска племена овој групи, јер су неки представници Индијанаца Северозападне обале. Пријатељица и добра познаватељка Индијанаца Ева Липс, наводи да су сва ова племена веома добро ухрањена, на томе захваљују жиру од кога нарочитим поступком добијају брашно и пеку хлеб од жира. Главна племена су: Маиду, Миwок, Цхумасх, Yокутс, Схаста, Цхимарико, Ацхомаwи, Атсугеwи, Yана, Yахи, Wинту, Номлаки, Патwин, Yуки, Помо, Wаппо, Нисенан, Цостаноан, Салинан, Есселен, Китанемук, Акwа'ала, Ипаи, Типаи, Камиа, Цупеñо, Луисеñо, Цахуилла, Јуанеñо, Габриелеñо, Ницолеñо, Фернандеñо, Серрано. Индијанци Великог базена. У подручју Великог сланог базена насељена су сиромашна сакупљачка племена Шошона који су у ствари били 'нога'-Индијанци. Они су непрекидно били у покрету за храном, бобицама, корењем, разним плодовима, ситном дивљачи и другим. Јели су буквално све. Југозападни Индијанци настањују крајеве америчког Југозапада од Новог Мексика преко Аризоне до доњег тока Колорада. Овде налазимо ратарско становништво из групе Yуманских и Пиманских племена, као и посебну групу сеоских племена са пуебло културом. У пуебло или сеоска племена убрајају се Зуñи, шошонско племе Хопи и племена групе Таноан. Апачка племена као и Папаго су номади. Шошонски камп, око 1900. Индијанци Равнице су становници прерија, подручја од реке Саскатцхеwан на северу до јужног Тексаса. Ту припадају најславнија племена америчких домородаца. Они су номадски јахачи и ловци на бизоне. Пошто су навикли на пространства и лутања пружали су најжешћи отпор белим освајачима. Представници су им: Преријски Кри, Црне Стопе, Грос Вентре, Хидатса, Вране, Арикара, Тетон, Дакоте, Цхеyенне, Арапахо, Омаха, Паwнее, Киоwа, Команчи. Индијанци североисточних шума припадају породицама Ироqуоиан и Алгонqуиан. То је домовина вигвама, великих дрвених кућа опасаним палисадама. Они су ловци и рибари али и узгајивачи кукуруза. Одавде су дошле и кокице које су Ирокези носили са собом приликом одласка у вишедневне ловове или ратне походе. Најпознатија племена овог подручја су Ирокези, Хурон Индијанци, Ерие, Сусqуеханна, Wаппингер, Wампаноаг, Мохиканци, Метоац, Поwхатан, Нантицоке, Цоноy, Пеннацоок и други. Југоисточни Индијанци. Њихова подручја обухватају југоисток Северне Америке, од атлантске обале до источног Тексаса, на север до унутрашњости Вирџиније. Југоисточна племена су сеоско ратарско становништво. Овде су на цени кукуруз и његова свечаност 'Плес зеленог кукуруза'. Племена овог подручја припадају породицама Мускхогеан, Натцхесан, Цаддоан, Сиоуан, Аттацапан, Цхитимацхан и Туницан. Главна племена су: Цреек, Семиноле, Тимуцуа, Yуцхи, Билоxи, Цхитимацха, Атакапа, Туница, Натцхез, Цхоцтаw, Цхицкасаw, Акокиса, Хасинаи, Адаи, Таенса, Кадохадацхо, Натцхитоцхес, Цхакцхиума, Пасцагоула, Баyагоула, Авоyел, Цхаwасха, Wасха, Цхатот, Цхиаха, Yамасее, Фресх Wатер, Аис, Цалуса, Теqуеста, Јеага, Цусабо, Цонгарее, Цапе Феар, Wаxхаw, Wинyаw, Цхерокее, Wоццон, Манахоац, Тутело, Монацан, Ено, Сугерее, Цатаwба, Нахyссан, Хитцхити, Коасати, Алабама, Тохоме, Еуфаула, итд..... Иако међу староседеоцима америчког континента постоје огромне разлике у погледу језика, порекла, начина живота и погледа на свет, ипак се могу пронаћи неке црте заједничке свим племенима. На првом месту то је веровање у једно биће које различита племена називају различитим називима: велики дух, свети дух, маниту, мистична сила, итд. Такође је код свих индијанских племена веома изражено поштовање природе и веровање у природну мудрост и судбинску условљеност природом, као и дубинску повезаност човека и природе.

_____ Američka prva zlatna groznica gotovo ist-rebila Čiroki Indijance_____ Dve decenije pre čuvene zlatne groznice u Kaliforniji 1849. godine, američka prva zlatna groznica odigrala se u jugoistočnoj državi Džordžiji. Ona je otvorila nove granice, ali je gotovo ist-rebila Čiroki Indijance. ”Bendžamin Parks je 1828. lovio jelene desetak kilometara odavde i sapleo se na kamen veličine jajeta. Zlatne boje”, kaže Anđela Džonson, direktor Istorijskog lokaliteta muzeja zlata “Dalonega” u Džordžiji, objašnjavajući kako je počela prva zlatna groznica u Americi. Den Parks, praunuk Bendžamina Parksa, vodič je u Udruženom rudniku zlata, koji je u svojim najslavnijim danima bio najveći rudnik zlata istočno od reke Misisipi. ”Pričao je da su tokom jednog dana pronašli 25 kilograma zlata. Toliko zlata je tada vredelo 13 hiljada američkih dolara“, kaže on. Džoni Parker, turistički vodič u Udruženom rudniku zlata, istražuje istorijat zlatne groznice u Džordžiji već više od 20 godina. ”Pre nego što odemo pod zemlju, reći ću vam nešto o istorijatu zlatne groznice. Reč dalonega znači zemlja žutog metala, ili na jeziku Čiroki Indijanaca žuti kamen. Možete da ga podignete i stavite u džep. U roku od jedne godine, tu se našlo 15 hiljada rudara, na tako malom prostoru”, kaže Parker, dodajući da je tokom prvog talasa zlatne groznice u Džordžiji, od 1829. do 1839, iskopano zlato u vrednosti od više desetina miliona dolara. U najuspešnijem periodu, Udruženi rudnik je upošljavao 1200 rudara. Međutim, sve to je imalo svoju cenu. Tereza Voker, rendžerka na istorijskom lokalitetu Nju Ekota, kaže da su Čiroki Indijanci, kojima je zemlja garantovana sporazumom, bili primorani da odu. ”Džordžija je tokom 19. veka, 1830, odlučila, predsednik Džekson je odlučio da preseli Čiroki Indijance u Oklahomu, da napravili mesto za doseljenike.” Džoni Parker dodaje da je Čiroki jedino pleme koje nije odustalo od svoje imovine. “Čiroki su se borili da ostanu, jer su tu stigli prvi“, kaže Parker. Anđela Džonson ističe da je ta borba bila uzaludna, jer je država Džordžija zaplenila indijansku teritoriju. ”Došli su i pregledali milion i šeststo hiljada hektara i podelili ih na parcele sa zlatom od 16 hektara i parcele od 64 hektara obradive zemlje. Morali ste da se kvalifikujete da biste je dobili. Trebalo je da budete stanovnik države Džordžije tri godine i da imate u porodici belog muškarca starog najmanje 18 godina. Za parcele od 64 hektara morali ste da platite 18 dolara.“ Prinudno preseljenje plemena Čiroki je počelo u zimu 1838. “Bila je to najgora zima u istoriji. Išli su kroz dva-tri metra dubok sneg odavde do Oklahome“, kaže Tereza Voker i dodaje da su četiri hiljade ljudi - četvrtina plemena Čiroki - umrle tokom petomesečnog putovanja na zapad, koje je postalo poznato kao “Staza suza”. Natrag u Dalonegi, Den Parks kaže da su dobra vremena završena 1906, kada je cena zlata znatno pala. Kaže da je posle zlatne groznice tu verovatno živelo pet stotina ljudi. ”Mnogi nisu ni znali za zlato u ovom kraju. Uvek su slušali o Kaliforniji. Bez obzira što je ovdašnja zlatna groznica bila prva, zauvek je ostala u senci Staze suza”, zaključuje vodič Džoni Parker.

_____ Indijanci u SAD danas: Od alkoholizma, do bogaćenja na nafti i kocki_____ Pleme Oglala Sijuksa iz Južne Dakote tužilo je trgovce iz pograničnog gradića Vajtkleja u Nebraski i zahtevalo odštetu od 500 miliona dolara od nekih od najvećih pivara na svetu zbog širenja alkoholizma među indijanskom populacijom. Između 28.000 i 40.000 pripadnika indijanskog plemena živi u rezervatu Pajn Ridž, u kojem je alkohol zabranjen, ali se od 1832. godine može nabaviti u obližnjem selu Vajtklej.

____ Izdaja Crvenog Oblaka____ U nedelji kada je Biljana Plavšić odletela za Hag, navršila se i godišnjica od smrti poslednjeg velikog indijanskog po-glavice. Bik Koji Sedi. (Samo)ub-ijen je u američkom zatvoru, 1890. godine, kao po haškom receptu. Onako, kako Srbi vole da se samou-bijaju u Hagu. A Biljana Koja Svedoči predala se dragovoljno kao poglavica Crveni Oblak i, po svoj prilici, provešće ostatak života u Ševeningenu, nimalo indijanski, nimalo srpski. Koga Karla del Ponte i Medlin Olbrajt brate, teško njemu i njegovom imenu, za vjeki vjekov. Bik Koji Sedi, najveći poglavica Sijuksa, optužen je za etničko čišćenje; čistio je svoju indijansku zemlju od bledolikog šljama. A onda se šljam nakotio, organizovao u pravnu državu sa regularnom vojskom i krenuo u surov obračun sa Indijancima. A šta je to zgrešio Bik Koji Sedi, poglavica najmoćnijeg indijanskog plemena? Počev od 1854. godine Sijuksi ulaze u okršaj sa američkom vojskom i trude se da zaustave naseljavanje kolonista na svojoj zemlji. Tokom dvadeset i pet godina, pod vođstvom slavnih poglavica kao što su Bik Koji Sedi, Crveni Oblak i Ludi Konj, Sijuksi uspešno vojuju protiv američke vojske. Međunarodna zajednica ćuti; Kofi Anan još nije osnovao UN, Medlin Olbrajt se još nije rodila, a Karla del Ponte se još nije razvela od muža. I, 1876. godine, Sijuksi odnose slavnu pobedu kod Litl Big Horna, kada je ub-ijen i ozloglašeni general Kaster. Ali, godinu dana kasnije, 1877. godine, gine i Ludi Konj, a ubrzo predaje se i Crveni Oblak. Predajom Crvenog Oblaka indijanska stvar kreće nizbrdo baš kao što srpska stvar kreće uzbrdo predajom Biljane Plavšić. Jer, potom sledi ub-istvo Bika Koji Sedi 1890. godine i masak-riranja Ranjenog Kolena u decembru iste godine; otpor Sijuksa zauvek je zaustavljen. A otpor Srba? Još Niče je govorio da je istorija večno vraćanje Istog. Procenjuje se da je u SAD, u poslednjih dvesta godina, pob-ijeno oko TRIDESET MILIONA INDIJANACA!!? Kad svakom Amerikancu, pa i naturalizovanom Bogdanu Deniću, poreklom iz južne Srbije, pomenete cifru od 30 miliona pob-ijenih Indijanaca, odmah, mlataraju rukama, demantuju. Ali, nikako da kažu �svoju� brojku. Da li su ub-ili dvadeset miliona, deset ili samo dva? Neka kažu da su ub-ili samo jednog, iz nehata, u traperskom lovu na bizone. Neka kažu, bar, da oni, Amerikanci, nisu ub-ili ni iz nehata, da su se Indijanci ist-rebili u bratou-bilačkom ratu. Neka kažu da su došli na pustu zemlju gde su od živog sveta bila samo krda bizona... Danas u SAD živi (samo ili čak) tri miliona Indijanaca. Žive, uglavnom, po rezervatima što vam je drugo ime za slobodniji, veseliji Staljinov logor. Jer, toči se alkohol, a tu je i droga, kockarnice. Is-trebljenje Indijanaca nikad nije, jasno i glasno, nazvano etničnkim uništenjem, ni genocidom. To je, jednostavno, dugotrajni proces emancipacije Indijanaca . Sem u rezervatima današnji Indijanci emancipuju se i po zatvorima. U zatvorima su oni koji se još sećaju da su Indijanci i koji hoće da govore svojim jezikom, da se klanjaju svojim bogovima, svojoj drevnoj tradiciji. Jedan od njih je Leonard Peltje (58), iz plemena Sijuksa, zatočen još od 1977. godine u zatvoru Livenvort u Kanzasu. On je optužen za ub-istvo dvojice agenata FBI-ja i osuđen na izdržavanje dvostruke doživotne zatvorske kazne. Indijanac Leonard već 25 godina tvrdi da je nevin, a njegovi advokati javno govore da je žrtva političkog procesa i da je presuda izrečena radi primera drugima uprkos nepostojanja bilo kakvog dokaza njegove krivice. Iako ima podršku međunarodnih branilaca ljudskih prava i Udruženja prijatelja američkih Indijanaca, slučaj Leonard je ostao nepoznat široj američkoj javnosti!? Jer, Amerikanci uglavnom žive u Potemkinovim selima, uz pivo, hamburger i televiziju; za drugu realnost oni ne znaju. Šta im kaže Si-En-En, to im je. Birxil Kils Pošteni je unuk Bika Koji Sedi, unuk onih retkih Sijuksa koji su preživeli masakr Sedme konjice Jenkija, 1890. godine. On ima dve diplome iz agrarnih nauka i živeo je u rezervatu za preostale Sijukse gde je nastojao da stvori ekološko-poljoprivredni sistem zasnovan na indijanskoj filozofiji, na filozofiji koja veruje u svetost Zemlje i svih bića koja na njoj žive. Beležimo i ove njegove reči: ...."Ne mrzim bledolike, ali ih prezirem zbog njihove pohlepe, zbog njihovog načina iskorišćavanja zemlje, prirode, ljudi i životinja".... A davno pre Birxil Kilsa Poštenog, 1854. godine, poglavica Sijetla napisao je pismo Abrahamu Linkolnu: ...Kada veliki beli poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da želi da otkupi našu zemlju - previše traži... Kako se mogu prodati ili kupiti nebo i toplina zemlje? Tako nežto sasvim nam je strano. Mi nismo vlasnici svežine vazduha i bistrine vode... Svaki je delić ove zemlje svet mome narodu. Svaka blistava borova iglica, svako zrno peska na rečnom sprudu, svaka maglica u tami šume, sveta je u mislima i u životu mog naroda. Deo smo zemlje i ona je deo nas. Mirisave trave su nam sestre, jelen, pastuv, veliki orao - braća su nam"........

_____ Америка је стварана терором (I део)_____ Када се већ руку под руку помињу тероризам и демократија, ваља подсетити да је демократија, после много векова “избивања из историје”, оживела поткрај 18. века; најпре у Сједињеним Америчким Државама, кроз Декларацију независности од 4. јула 1776, а потом у Француској, кроз Декларацију права човека и грађанина од 26. августа 1789. године. Америчка демократија родила се уз одјеке америчког рата за независност, на почетку последње четвртине 18. века, кад је извесни Ричард Хенри Ли из Вирџиније рекао у Конгресу да “ове Уједињене колоније јесу и имају право да буду слободна и независна држава” (Андрe Мoроa, Повијест Сједињених Америчких Држава, Загреб 1960, 120) и кад је прихваћен предлог да се донесе Декларација независности. Мимо подужег низа уопштених ставова мање трајног значења, кључним прогласом треба сматрати онај који се тиче једнакости, слободе и среће: “Ми сматрамо, да су очигледне и неоспорне ове истине: да су сви људи створени као међу собом једнаки; да им је Створитељ дао становита неотуђива права; да међу та права припадају право на живот, право на слободу и право на постизавање властите среће” (Исто, 121). Овај проглас неки његови тумачи сматрају “полазном точком свих демократских покрета на свијету, почевши од Француске револуције”, будући да се њим утврђује “да је сврха сваке владавине, да се зајамче човјекова права; да се овлаштења сваке владе морају темељити на пристанку оних, којима та влада управља; да је дужност народа, кад нека влада престане гарантирати сва та права, да је измијени или сруши” (Исто, 122). На једном месту, пак, записано је да има “неких »очигледних истина« у овом кратком параграфу, а оци-оснивачи Америке били су их у потпуности свесни. Једна од таквих је и тврдња да су људи створени једнакима, али да нису сви једнаки. Ово значи да људи једнако имају приступ правима на живот, слободу и власништво, без обзира на њихов друштвени положај, боју, нац-ионалност, пол или веру. То не значи да су људи једнаки по способностима, личним вредностима и да својина међу њима треба једнако да се дели” (Ралф Еперсон, Невидљива рука : Увод у историју завере, Београд 1999, 17). Али, зато, није у Декларацији записано да је америчка независност настала до тада невиђеним стравичним терором, државним и појединачним, “на крви, костима, земљи и поседима више од 100 милиона уб-ијених и мучених Индијанаца, првих власника ове земље” (Олег Платонов, Тајна светска влада : Зашто ће пропасти Америка, Београд 2001, 6). Уистину, Индијанци јесу били први власници америчке земље, али то ништа није сметало тек успостављеној америчкој демократији да баш на њиховим животима утемељи доцније америчко робовласништво; утемељио га је Кристифор Колумбо, тако што је са својом пратњом заробио петсто Индијанаца и послао у Севиљу, у Шпанију, да их продају. Колумбо од те продаје није добио очекивани део, само је посмртно добио признање да се на “његовом” робовласништву почела рађати америчка демократија......

______ Срећа или власништво_____ Мада је неким реалистичнијим Американцима милије било да је Декларација, поред живота и слободе, гарантовала и власништво, њен аутор Томас Џеферсон (1743-1826) више је волео да се човеку гарантује право на постизање властите среће. Та прилично неодређена формулација учинила је Декларацију идеалистичком, због чега је Џеферсон веровао да ће Американци прихватити као извесно да је револуција извршена једнако за све. Са тим у вези, на једном другом месту прочитаћемо да “оно што је ова деклерација садржавала била је филозофија демократије, филозофија која никада раније није била изражена у тако речитом и кратком облику. Има ствари, говорили су Американци, у које ниједан паметан човек не може сумњати, то су истине које су очевидне: сви људи су створени једнаки, сви су људи једнаки пред богом и пред законом. Тиме се не каже да у Америци није било неједнакости, јер ње није било између богатог и сиромаха, између мужа и жене, између белог човека и Цр-нца, али чињеница да друштво не остварује идеал у потпуности, не значи да је тај идеал рђав” (Ален Невинс, Хенри Стил Комаџер, Историја Сједињених Америчких Држава, Загреб 1960, 73). Да се америчка схватања декларисаних једнакости, које је Џеферсон сматрао очигледним, не би довела у сумњу (“ако су сви људи створени једнаки, зашто ми видимо да су сви неједнаки”), било је потребно рећи да “има ствари… у које ниједан паметан човек не може сумњати”. Како ниједан човек не воли да се сумња у његову памет, свима је “постало јасно” да оно што је Џеферсону било очигледно, мора постати очигледно и свим осталим Американцима; био је то трик којим је означен почетак нечега што је много касније постало познато као испирање мозга и што, само по себи, постаје особен вид духовног тероризма. Кад је већ речено да су живот, слобода и тежња ка срећи неотуђива права, права са којима су сви људи рођени и која они не могу изгу-бити, било је потребно да тај принцип почне да “ври у свести Американаца”. По Џеферсоновим речима, задатак је свих влада “установљених међу људима, да гарантују та права, а да те владе држе своју власт пристанком оних којима управљају. Да једну владу која би дошла дотле да уништи тај циљ – народ има право да измени или обори и да постави другу, чије ће основе бити на горњим начелима (живота, слободе, тежње ка срећи – ИП) и да организују своју власт тако, да она буде више у стању да обезбеди свима сигурност и срећу” (Исто, 73). Из таквог тумачења проистекао је и став да свака влада почива на “договору” да су људи најпре живели у “природном стању”, да су у том стању били у сталној опасности и да су се зарад сопствене сигурности удружили и установили власт која треба да чини добро а не зло и која им, у складу са таквим уверењем, штити живот, слободу у тежњу ка срећи. “Онога часа кад једна влада престаје да испуњава задатак ради кога је постављена – она не заслужује више потпору или послушност грађана. Кад људи могу образовати владе, они их могу и растурати, јер имају права да промене или оборе рђаву владу и поставе другу. Ова промена вршила се увек насиљем и проливањем крви и сматрала се као револуција. Али ево сад Американци кажу: да то није ни револуционарни ни насилни поступак, већ један правичан и поштен поступак” (Исто, 74). Посматран из тог угла, атентат у Сарајеву ни по чему не може бити терористички чин, а уб-иство Франца Фердинанда, очекиваног наследника хабзбуршке круне и, према томе, стварног представника аустроугарске окупационе владе која је Србима чинила само зло а никако и никада добро, нити је насиље нити увод у некакву “револуцију” већ је то био “један правичан и поштен поступак”.

_____ Збрисати Индијанце_____ У превеликој бризи за стицање америчке независности и утемељење уставних начела, нико од америчких политичара није рачунао с Индијанцима и њиховим правом на територију, нити с истином да је Творац и Индијанцима “дао становита неотуђива права; да међу та права припадају право на живот, право на слободу и право на постизавање властите среће”, оно што су аутори Декларације о независности предвидели за себе и припаднике своје расе. Уништење индијанске расе био је основни предуслов да се до краја примени тек усвојена Декларација о независности. У тим раним годинама СAД, велечасни Тимоти Двајт, председник колеџа Јејл, иначе човек пуританских погледа, једну своју поему посветио је свирепом пок-ољу индијанског племена Пекота. Колонијалисти су, на Пекоте гледали “са великодушним оком” и настојали су да задобију њихово пријатељство; можда би се то и остварило да их “у пријатељским намерама” нису омели “лажни канадски пријатељи”, због чега Американци нису имали другог избора него да све Пекоте масакрирају, и жене, и децу, и мушкарце. Тај “придобијачки” неуспех Џеферсон је приписао “милосрдном плану који смо овдје спроводили за срећу исконских урођеничких становника у нашој близини, енглеских непријатеља”, али је “због заинтересоване и непринципијелне енглеске политике сав наш труд да се спасе ови несрећни људи, пропао”. Енглези су, каже Џеферсон, “завели (Индијанце) да узму секире против нас”, те су они, дакле, а не Амери, били криви и одговорни за “ову потврђену бруталност, ако не и за истр-ебљење ове расе у Америци”. Због тога, Џеферсон је подстицао своје истомишљенике да крену у освајање Канаде, а Џон Адамс се њим сложио, јер би “заузимање Канаде ућуткало Индијанце заувијек (што би била) велика благодет и за њих и за нас”. Иста теорија о одговорности других примењена је и “кад је генерал Ендрју Џексон дивљао Флоридом уништавајући стварно већи дио свог становништва и стављајући шпанску провинцију под контролу САД. Његову крволочну кампању против индијанског племена Семинола бранио је Џон Квинси Адамс у једном писму шпанском министру Џорџу Ервину”. То писмо, “одавно познато као једно од најзначајнијих државних докумената у историји америчких спољних послова”, Џеферсон је означио као једно “између најмоћнијих које сам икада видио и што се тиче логике и стила”. Дивећи се, заправо, том документу, Џеферсон није само оправдавао Џексонову агресију и бруталност, већ се врло трудио да дипломатским вербализмом о “логици и стилу” код европских политичара очува и, можда, поврати “коректно мишљење о америчком моралу”. А стварни мотив за тај брутални рат против Индијанаца био је амерички експанзионизам и, наводно, “коришћење Флориде као склоништа за разбијешњене Индијанце и америчке робове”. У тој раној фази америчке државности, “уклањање Индијанаца, ропство, кршење уговора и употреба војне силе без одборења Конгреса”, Адамс је оправдавао коришћењем уобичајених фраза о самоодбрани. Кривица за све што се дешавало, по његовом тумачењу, лежала је у сплеткарењу Енглеза у Флориди; енглески агенти и трговци су током рата 1812. године подстицали “све одбјегле Црнце, све дивље Индијанце, све пљачкаше, и све изд-ајнике своје земље” да се укључе у рат против САД-а до истре-бљења. По истој логици, “сви индијански ратови због којих смо били ојађени (Американци) очигледно налазе трагове у подбадању енглеских трговаца или агената”. Адамс се упорно трудио да код међународног суда оправда америчке поступке против “нехуманог непријатеља” и, позивајући се на праксу 18. века, изјављивао да се “оправдање ових принципа налази у њиховој спасоносној ефикасности против терора. Због такве логике водећих америчких личности могло се десити да за време врховног судовања Џона Маршала (дуже од 35 година, све док 1835. није умро) буде истр-ебљено неколико милиона Индијанаца. И могло се десити да 1828. године за председника Сједињених Држава буде изабран Ендрју Џексон, “ветеран ратова са Индијанцима у Њу Орлеансу”, “у Тенесију ловац на Индијанце”, онај што нешто касније “грубо исели Индијанце из Џорџије” и потом даде опште право гласа, али само мушкарцима. Може бити да је баш ова последња околност подстакла “границу”, снагу која је највише допринела изградњи (или барем зачећу) америчког начина живота, да се упусти у немилосрдно истр-ебљење индијанског света.....

_____ Америка је стварана терором (II део)_____Занемарујући подвалу да се радило само о људима “са границе”, иако су у склопу управо дате приче поменута два будућа америчка председника (Ендрју Џексон и Абрахам Линколн), дописаћемо овде да “мисао о једном општем пребацивању Индијанаца с Истока на ону страну реке Мисисипи ка Великим Равницама, за које се мислило да су неподесне за белога човека, била је усвојена званично под Монроем и енрегично настављена под Џексоном. Конгрес опуномоћи председника да изврши замену индијанских старијих поседа на Истоку за земље на Западу. Била је створена »Индијанска држава« која се протезала од границе Канаде до Тексаса. То је била област у коју су одбачени Индијанци без великих тешкоћа. Али на Југу, где су племена била многобројнија и моћнија, Индијанци дадоше снажан отпор и последице тога биле су трагичне. Племена која су се звала »пет цивилизованих народа«, а наиме: Крики, Чичасоуи, Чироки и Семиноли волели су јако своју постојбину. Многи међу њима, нарочито Крики и Чироки, већ су били усвојили пољопривредну културу, постали фармери, озидали себи добре куће, стекли домаће стоке, подигли воденице и своју децу слали у мисионарске школе. Индијанци су се грчевито држали за своју земљу до краја и често су уступали само сили. Они су се кренули на колима или су одлазили пешке и страдали су од глади, болести и непогода. Многи су успут помрли, али ипак 1840 године готово сви Индијанци источно од реке Мисисипи су пребачени на своја нова насеља” . Наравно, ни Север није занемарен, пошто је амерички генерал Вејн 1795. године “тешко поразио Индијанце и отјерао их с подручја данашњег Детроита и Чикага” (Исто, 190). Истине ради, многи Индијанци нису могли бити протерани са своје земље, нарочито они који су уништени путем епидемија, преко ћебади заражених великим богињама или другим опасним болестима, на пример, али и продајом отрованих пића (Н. Чомски, Година 501 : Конквиста се наставља, Нови Сад 1998, 27; О. Платонов, Наведено дело, 12-13). У реторици данашњих креатора светске судбине то се обично назива “хуманитарна помоћ” и она се најчешће своди на расподелу хране и лекова чији су рокови за употребу давно прошли и чије је уништавање у земљама порекла неупоредиво скупље од транспорта до оних који ће њима бити – отровани! И све то под видом демократског ширења на Запад, уз терор до тада непознатих размера. Па ће француски философ, политички теоретичар и историчар Токвил (1805-1859) рећи да “сва индијанска племена која су некад живела на територији Нове Енглеске: Нарагансети, Мохиканци, Пекоти, живе још само у сећањима људи; Ленапи, који су пре сто педесет година дочекали Пена на обалама Делавера, данас су ишчезли. Срео сам последње Ирокезе: просјачили су. Сви народи које сам поменуо простирали су се некад до морске обале; сада треба заћи више од стотину миља у унутрашњост континента да би човек срео Индијанца. Ти дивљаци нису се само повукли, они су уништени. Што се више домороци удаљују и изумиру, на њихово место ступа и увећава се један огроман народ. Никад се међу нацијама нису видели такав џиновски развој, ни тако брзо уништење” (Алексис де Токвил, О демократији у Америци, Нови Сад 1990, 276); захваљујући, наравно, прекомерном терору америчке демократије, али и “сразмерно” слабој одбрамбеној моћи ненаоружаног староседелачког становништва.

______ Бизони ист-ребили Индијанце______ Мада су се трудили да кривицу за уништење Индијанаца пребаце на поб-ијене бизоне (“уништење бизона проузроковало је пропаст индијанских племена, којима су те животиње давале храну и кожу, од које су израђивали своје шаторе и одјећу”) и Буфала Била (“постао је велики опскрбник радничких екипа, па их је хранио бизонским месом”), они којима у свему томе није било тешко препознати злочин младе америчке демократије стигли су да о том тешко замисливом демократском терору признају и још понешто: “Бијели сточари и фармери одузели су им (Индијанцима – ИП) дивљач и преотели (ваљда отели, јер је та земља припадала Индијанцима – ИП) њихове земље. Индијанци су се додуше борили, али су морали узмицати. Тај индијански проблем био је тежак. На крају грађанског рата (1864) остало је између Мисисипија и Стијењака (Стеновитих планина – ИП) још око двије стотине двадесет и пет хиљада урођеника. Многа племена била су цивилизирана. У најбољој вјери склапала су са Сједињеним државама уговоре, који су им признавали власништво становитих подручја. Затим су бијелци од њих тражили право пролаза. Племена су им то допуштала. На то су долазили сточари и фармери и приморавали Индијанце да им продају своју земљу. А ако су то Индијанци одбили, Блиједа лица би их напросто пок-лала. У Орегону су бијелци 1871. уз помоћ паса, послије праве ловачке хајке, опколили Индијанце у некој пећини, па су их све поу-бијали, и мушкарце, и жене, и дјецу… Војска је жељела да поведе прави рат и цијело питање оконча. »Једини добар Индијанац је мртви Индијанац«, говорио је Ше-ридан. А Шерман је рекао: »Морамо против Сијукса поступити осветничком ревношћу, а ако устреба, морамо их чак потпуно ист-рије-бити, без разлике: и мушкарце, и жене и дјецу«… Пред страховитом снагом бијелаца Индијанци су се најзад морали помирити својом судбином. Посљедњи ратни сукоб између бијелаца и Индијанаца догодио се 1890… Године 1901. чланови пет цивилизираних племена добили су америчку националност. Најзад, год. 1924., један је законски пропис Конгреса формулирао одлуку, по којој је сваки Индијанац, рођен на америчком подручју, одсад амерички грађанин” (А. Мoроa,).

_____ И Мексиканци су непожељни_____ Не само против Индијанаца, Сједињене Државе ратовале су и против својих мексичких суседа; од њих су огњем и мачем “преузели” Калифорнију, на крајњем западу америчког континента, у којој се 1846. године налазило целих 1200 (хиљаду двеста) страних досељеника, углавном Американаца; баш због те “велике” цифре, “неки људи су мислили да ће Калифорнија пасти као гњила крушка у раширене руке Сједињених Држава, т. ј. да за то не мора бити примењена сила” (А. Невинс, Х. С. Комаџер, Наведено дело, 149). Можда би се тако нешто и десило, али је у међувремену избио сукоб између Сједињених Држава и Мексика око границе у Тексасу. “За Сједињене Државе то је био кратак и славан рат… Према уговору о миру који би закључен, Сједињеним Државама би уступљена не само Калифорнија, него и велики простор између ње и Тексаса, звани Нови Мексико… Укупно, у том делу и у Тексасу Сједињене Државе задобише око 918.000 квадратних миља” (Исто, 149). Сједињене Америчке Државе “интервенисале” су и после тога, а нарочито до Великог рата. Тако је, на пример, амерички председник Вудроу Вилсон, онај који је крајем Великог рата са својих 14 тачака успостављао нове политичке односе по Европи, “напао Мексико и Хиспаниолу (Хаити и Доминиканску републику) – гдје су његови ратници убијали и уништавали, успоставили поново право ропство, срушили политички систем, и (те) државе су се чврсто смјестиле у руке инвеститора САД… Ранијих година, освајања и интервенције су предузимани у одбрани против Британије, Шпаније, и немилосрдних индијанских дивљака – према декларацији о независности – у ствари, против било кога ко би био на путу” (Н. Чомски, Контролисана демократија, 57-58).

______ Злочин и “морална начела”______ Природом “високих моралних начела” на којима је заснивана “сеча Индијанаца”, неко се бавио теоријски а неко практично. Тако ће, рецимо, Хуго Гротиус (1583-1645), “водећи хуманиста и зач-етник модерног међународног права у XVII веку”, формулисати тезу да је “најправеднији рат… онај против дивљачких бештија, а после њега рат против људи који сличе бештијама”. Таквом схватању знатан су допринос дали и оци Америке, па је “прагматични” Џорџ Вашингтон 1783. записао да ће “постепено ширење наших насеобина… довести до тога да се дивљак, исто као и вук, повуче будући да су и један и други грабљиве животиње, иако им се обличја разликују”. На истој линији налази се и схватање Томаса Џеферсона, који вели “да ће »заостала племена« са пограничних територија »поново да падну у беду и варварство, претрпе губитке у људству кроз ратове и немаштину, тако да ћемо бити приморани да их протерамо заједно са дивљим животињама у Стеновите планине«; исто је било и са Канадом, где би, по његовој визији, после освајања, сви Цр-нци били протерани у Африку или на Карибе и земља би остала без »мрље и мешавине«. Годину дана после Монроове доктрине (објављене 2. децембра 1823. године – ИП), председник је позвао да се Индијанцима помогне да »превазиђу све предрасуде према својој родној груди«, тако да »ми постанемо у стварности њихови доброчинитељи« тако што ћемо их пребацити на запад. Пошто нису дали пристанак, Индијанци су пребачени силом.” Такав терор касније је добио законску форму: “Откриће (континента) донело је ексклузивно право да се Индијанцима одузме право становања, било куповином њихове земље, било освајањем” будући да је “закон који регулише… односе између освајача и освојених уопште неприменљив када се ради… о индијанским племенима… неукротивих дивљака чије је занимање рат и чији опстанак зависи углавном од шуме”. Сличне је погледе о томе заступао и Теодор Рузвелт који је, примера ради, “грозан и кукавички масакр у Сенд Крику, Колорадо 1864, на-цистички по својој бестијалности”, оценио као “један од најисправнијих и најкориснијих чинова који су се икад одиграли у пограничним крајевима.” Са друге стране, “тај мисионар племенитог ума” означавао је као дивљаке и бандите све оне народе који су покушали да се одупру инвазији и ширењу америчких “доброчинитељских” претензија (Н. Чомски, Година 501…, 28-31).