И данас, када прелиставам ратна сјећања, често се зауставим на тужним страницама исписаним у јануарским и фебруарским данима 1996. године, када су сарајевски Срби са Грбавице, Враца, Вогошће, Илијаша, Илиџе, Хаџића, Рајловца, центра Сарајева и других мјеста, остављали своја родна огњишта и одлазили у неизвјесност.
Потписи на Дејтонски мировни споразум су њихов завичај „поклонили“ Федерацији БиХ и осудили их на болну сеобу. Конвоји туге, шибани вјетровима и сусњежицом, кретали су се преко Требевића, Пала и Романије. Поред оног што се из куће морало у завежљаје ставити за нови почетак у нигдини, очеви и мајке носили су своје мртве синове. Из породичних гробаља их ексхумирали, да непријатељима не би приуштили задовољство черечења хумки и рушења њихових спомен-обиљежја. Умирање својих најдражих за слободу су преживјели, а ово друго, што би се могло десити ако их оставе на немилост крвницима, сигурно не би. Плакали су тих дана и небо и земља.
Остављали су сарајевски тамни вилајет да се радује туђој несрећи, кренули тамо гдје ће њихови најмилији наћи вјечни мир. Већина тих стаза, поливених очевим и мајчиним сузама, водила је преко пркосне планине Романије, преко апостолске горе, вјечне заштитнице слободе, правде и православља.У сјећањима и данас, након пуне двије деценије, чујем мајчин лелек, очев уздах, често у кошмарним сновима додирујем њихове сузе, тјешим их иако знам да утјехе и лијека за њихове отворене ране нема. Слушам како на таласима соколачке Радио-станице „Романија“, у прохладним ноћима, позивају становнике малог града да дочекају невољнике, да им се нађу при руци, смјесте их у своје топле домове, узму крамп и лопату и пођу у Пољак поље, простор гдје се постављају темељи „Малог Зејтинлика“, да помогну механизацији која је отварала тврду романијску земљу за другу сахрану хероја са Грбавице, Враца, Илијаша… И, заиста, Соколац није скривао бол у тим тешким данима, показао је невиђену хуманост и доброту, брисао сузе неутјешним, храбрио их да истрају, преживе нову голготу, да живе за своје најмилије, за одласке на гробље, молитве за душе јунака, за њихове потомке. И данас чујем баритон свештеника Милорада, чија је молитва небесима предавала најбоље српске синове.
Данима и ноћима стизали су конвоји туге до „Малог Зејтинлика“. По други пут, уз уморни и промукли мајчин лелек и потоке суза, у вјечност су одлазили они што животе уградише у темеље Републике Српске. Бројне су свјетске ТВ куће и агенције биле запањене сеобом сарајевских Срба. Промрзле колоне су се нашле у ударним вијестима. Нажалост, тадашња Србија је нијемо посматрала егзодус и патњу својих сународника. Ријетки су били медији у сестринској земљи који су пренијели потресне призоре на путевима у избјеглиштво.
170
