Слободан Милошевић није издао Српску Крајину...
ПУНИХ је двадесет година од када је у злочиначкој операцији „Олуја” завршено етничко чишћење Републике Српске Крајине. У Србији, али и широм васколиког Српства, укорењено је мишљење, које је временом прерасло у прави аксиом, да је Слободан Милошевић августа те 1995. године починио издају.
Тачније, тврди се од стране једног, не малог броја (убеђен сам да је то чак значајна већина) врхунских интелектуалаца, јавних личности, професора универзитета, угледних српских имена, као и од стране лидера скоро свих странака, да је Милошевић имао договор са тадашњим изасланицима америчке администрације за Балкан и, подразумева се, са хрватским поглавником Фрањом Туђманом, да се проблем трајно реши у корист српске штете, трагедије и понижења.
Појављивали су се разноразни очевици (наравно, из друге и треће руке), сви могући аналитичари, историчари, експерти, дипломате, министри српских земаља, написане су многобројне књиге, мемоари, текстови, колумне, пристиже из дана у дан накнадна памет, избијају на површину „ексклузивни” подаци из личних архива, али, до сада, не видесмо ни један прави доказ. Доказ у виду необоривих чињеница. И, наравно, не упознасмо сведока који је том чину непосредно присуствовао, односно, био укључен директно или индиректно у посао издаје. А нема ни тајних снимака, рецимо, састанака на којима се о издаји одлучивало, или макар једне пресретнуте телефонске комуникације.
Чак се и недавно активирани, ваљда најмеродавнији сведок (и један од организатора) пада Крајине, бивши амерички амбасадор у Хрватској, Питер Галбрајт, о томе није изјашњавао. Или, боље рећи, ни једним словом у ауторском тексту, а затим и у интервју хрватским медијима, није поменуо тако нешто. Макар у назнакама, макар и између редова. Напротив.
И покојни Ричард Холбрук је све тајне у вези са тим однео са собом у гроб. А имао је времена да их саопшти. И дебеле разлоге за то, свакако.
Такође, у чувеним и много пута емитованим Брионским транскриптима, нема ни помена о Милошевићевој издаји. Ко је бар мало користио логику, могао је да закључи истог оног тренутка када се појавио тај, најоригиналнији доказ о геноцидном затирању Крајине, како је просто невероватно да Фрањо Туђман, у обраћању својим генералима, ни једном речју није поменуо евентуални договор са српским лидером и, подразумева се, пренео им гаранције које је, следствено, морао да добије од Милошевића. Тим пре што хрватски председник том приликом није држао само мотивациону беседу, већ се добрано удубиио у скоро све детаље испланиране борбене операције. Чак до тога да је присутнима диктирао и садржај летка којим се Срби позивају да остану на својим огњиштима те како им се „тобож ништа неће догодити”.
Уз све то, Милошевић је испоручен Хашком трибуналу где је провео, као на стрелишту, скоро пет пуних година. Многа утицајна имена са ових простора, али и из најважнијих држава света, су продефиловала на монтираном и понижавајућем суђењу и, као што је познато, трудили се да му загорчају живот и окриве за све и свашта. Борио се као лав. Очи у очи са онима који му свакако нису мислили ништа добро. Пред телевизијским камерама и пред бројним извештачима.
И, поново ништа. Ни једне макар назнаке да је плански, индивидуално или у дослуху са још неким српским изродом, починио, како поједини угледници кажу, кривично дело издаје (иако тако нешто никада није постојало у кривичном законодавству Србије и Југославије, зато што је издаја (не) морални чин, својеврсно последично стање, и не постоји формално као кривично дело; постоје неке друге инкриминације која третирају наведену проблематику).
Но, да баталимо кулоарска и остала нагађања према познатом рецепту рекла-казала и да овај пута игноришемо пророчке способности појединих српских и осталих интелектуалних перјаница (којима се благовремено „приказало” да ће се издаја догодити), па да ово најмучније српско питање размотримо из једне друге визуре. Из реалног и рационалног угла, коме до сада није посвећена одговарајућа пажња.
170
