Sto godina od Mojkovačke bitke - slava im!

Ukupan broj vojnika u crnogorskoj vojsci na Mojkovcu bio je oko 6.500, a predvodio ih je serdar Janko Vukotić. Austrougarska vojska je angažovala dve divizije: 53. generala Pongraca i 62. generala Kalzera. Ukupno je bilo 14.000 dobro naoružanih i obučenih boraca, uz rezervu i logističku podršku. Snage koje su obezbeđivale krila ovim dvema divizijama činilo je 20.000 vojnika pod komandom generala Rajnera, uperenih ka Mojkovcu i Tari. Vojska je bila opremljena puškama, tzv "mauzerke", zatim sa 45 topova i na desetine mitraljeza i ogromnom municijom koja se nije štedela. Do glavnog okršaja došlo je u okolini Mojkovca. Na Badnji dan, 6. januara, general Rajner izdaje naredbu za napad, misleći da će naići na nespremnu crnogorsku vojsku. Na udaru 6. austrougarskog puka, na Razvršju i Bojinoj njivi našao se Donjomorački bataljon Kolašinske brigade. Uz juriše i protivjuriše položaji su naizmenično prelazili sa jedne na drugu stranu, ali je Donjomorački bataljon uspeo da zadrži položaj do popodne. Posle toga, pod snažnim udarom topova i jurišima, austrougarska vojska uspeva da osvoji Bojinu njivu, ali ostali delovi Kolašinske brigade, posebno oni sa Razvršja koje je bilo strategijska tačka za prodor ka Mojkovcu, čvrsto su zadržali neprijatelja. Osvajanjem Bojine njive i Uloševine, Austrougari su ugrozili ključnu odbranu "mojkovačkih vrata".Prema proceni serdara Vukotića, sledeći dan bio je ključan, zato napušta štab u Kolašinu i odlazi na položaje kod Mojkovca, gde sa brigadirom Petrom Martinovićem i članovima divizijskog štaba donosi odluku da se izvrši kontranapad.

Imam pitanje za mrzitelje srba.....Da li su u austrougarskoj vojsci bili austrougari ili hrvati i muslimani?

U JEDNOJ od najsvetlijih bitaka u istoriji Srbije i Crne Gore, čuvenoj Mojkovačkoj bici 1915. godine, hrabrošću se isticala jedina žena učesnik tog krvavog i sudbonosnog događaja, Vasilija Vukotić, ćerka jedinica glasovitog serdara Janka, čiji sin Vukašin u to vreme još nije bio stasao za vojsku.Njegova „šaka pustinjaka“ bila je živi štit srpskoj vojsci pred naletom austrougarske vojne armade. Sandžačka vojska Kraljevine Crne Gore uz brojne žrtve omogućila je srpskoj braći da se povuku preko ovdašnjih i albanskih gudura sve do Jadrana i evakuišu na Krf. Tu ljudsku kla,nicu, strahote, patnje, strah, glad i bolest preživela je hrabra Čevljanika, Vasilija, koja je pre toga završila Devojačku akademiju na Cetinju. Punih 45 dana Crnogorci su branili položaje i odstupnicu srpskoj vojsci po ciči zimi (januar), čije trupe su kasnije uspele da prođu kroz Skadar i tu sačekaju savezničke brodove koji su ih odvezli do Krfa. Ipak, Crna Gora je pred naletom Austrougara prvi put u svojoj istoriji kapitulirala, a njen slom Janko Vukotić je doživeo kao najdublju ličnu tragediju.