Доктор права и „стручњак“ за канонска питања, члан разних Синодских комисија за суђење само појединим епископима СПЦ, пријатељ разних балканских мафијаша, члан Правног Савјета Митрополије Црногорско-приморске, подгорички парох, често лице са насловних страна жуте и полужуте штампе, „прогоњени“ прогонитељ, протојереј Велибор Џомић, због своје надасве обилате „скромности“ и „несреброљубља“, изненадио је изгледа само неупућену јавност својим најновијим брукањем пред свијетом – дочеком нове године (и то оне новокалендарске) у елитном и најскупљем приморском хотелу Сплендид.
Прота Велибор, који је у црквеним круговима познат као велики среброљубац још из његових Требињских дана, како пишу подгоричке Вијести[1], дочекао је, Боже нас сачувај и саклони, по појединим „Њу Ејџ канонима“ новокалендарску, у народу познату као католичку нову годину, уз оркестар Жутог Серхатлића и концертом поп-рок звијезде и Хрвата – Тонија Цетинског. Друштво у најскупљем приморском хотелу су му поред многих новопечених монтенегристичких богаташа правили и многи „знаменити“ црногорски мафијаши познати као љубимци најгорих страсти и порока.Скоро ништа те новогодишње вечери у хотелу Сплендид није зрачило хришћанском топлином и скромношћу Витлејемске Пећине Богомладенца Исуса Христа чије се Свето Рођење Приближава. Није било ни пастира, осим ако се не рачуна сами залутали квазипастир, прота Велибор. Анђели нису као у Витлејему Јудејскоме појали – Слава Богу на висини и на земљи мир, међу људима добра воља – осим ако их неко пијан није побркао са Жутим Серхатлићем и Хрватом Тонијем Цетинским. Нигдје није било витлејемске сламе и јасала, већ пуно новопеченог сјаја и злата, са духом мафијшке дон Корлеоновске Сицилије. О скромности да и не причамо. Ни Христа Бога ту наравно није било, да из духовно миљама далеке хришћанске скромности витлејемске сламе, посвједочи нашем „позлаћеном“ каноничару, „врлом“ правнику и новогодишњем проти Велибору, ону јеванђелску поруку Христову: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите нити пуштате да уђу они који би хтјели. … Није могуће да не дођу саблазни, али тешко ономе кроз кога долазе; боље би му било да му се воденички камен објеси о врат и да га баце у море, него да саблазни једног од ових малих…
170
