SAD i Rusija skoro kao braća: Delimično dele interese

Хафез ел Асад је умро 2000. године од болести плућа. Наследио га је Башар ел Асад који је дошао на власт након што је промењен Устав у коме се смањен потребан број година за председника са 40 на 34.[57] Башар ел Асад са доласком на власт донео је и наде за реформама. Вођене су политичке и социјалне дебате у којима су захтеване промене, од јула 2000. до августа 2001.[60] Овај период се завршио у августу 2001. када су ухапшене вође покрета који је захтевао слободне изборе и тражио грађанску непослушност.[61] Неколико протеста од 2004. године десило се у делу Сирије који је насељен Курдима. Те године су букнули протести на североистоку у граду Камишли. Током фудбалског меча, неколико навијача је истакло курдску заставу и меч се претворио у политички конфликт. Полиција је реаговала у сукобу између Арапа и Курда и убиијено је неколико десетина људи. Након тога било је још неколико сукоба Курда и сиријских органа безбедности. Асадова породица потиче из мањинске Алави секте, чији припадници чине 12 % становништва Сирије.[62] Припадници ове секте држе контролу државне безбедности, што изазива бес код Суни муслимана,[63] којих има око 75% сиријске популације.[64] Мањински Курди се такође буне против актуелне власти.[65] Стање људских права и грађанске слободе у Сирији такође представљају један од главних узрока побуна и немира. Социјални и економски фактори као што су слабљење и пад животног стандарда, смањење државне помоћи најугроженијима (последица постепеног преласка на тржишну економију), слабљење државних дотација у пољопривреди, повећана незапосленост међу младима такође утичу на стање у друштву и компликују унутрашње политичко, економско и социјално стање у Сирији.

Након више од 40 година породице Асад под утицајем револуција у арапским државама током зиме 2010—2011. дошло је до прве напуклине у политичком систему 28. јануара и 3. фебруара 2011. и позив на демонстрације 22. фебруара 2011. Реформистичке странке Сирије с седиштем и подршком у САД као и подршком Израела, не доносе промене, али сви новинари јављају о друштвеној заглушујућој тишини пред експлозију. Доласком арапског пролећа мења се ситуација на Блиском истоку и северу Африке. У земљама северне Африке долази до политичких промена током којих су многи дугогодишњи режими и владари свргнути демонстрацијама и грађанским протестима (у Тунису, Египту, Мароку) али и грађанским ратом, као што је био случај у Либији. До отворене побуне против сиријске владе долази 15. марта 2011. демонстрацијама у неколико мањих сиријских градова. У покушају смиривања ситуације председник Башар ел Асад је покушао да да уступке демонстрантима, али то није довело до смиривања ситуације па је влада прешла на методу „штапа и шаргарепе“ то јест с једне стране је давала политичке уступке од којих највећи постаје укидање ванредног стања док је с друге стране послала тенкове и војску да угуши немире. Слично као и у Либијском рату за разлику од осталих „мирних арапских револуција“ у овој побуни „ненаоружани“ демонстранти то јест цивили су пружили оружани отпор што је довело до жртава на обе стране иако је због неуспоредиво боље наоружаности сиријске војске однос убиијених војника насупрот „цивила“ око један на према шест.[68] Зависно од интерпретација борбе између војске и демонстраната или гушење цивилних демонстрација се воде више од 45 дана, а седиште побуне је постао Дера, сиријски град на граници с Јорданом. Без обзира на немире или побуну што је зависно од интерпретација да сиријска влада контролише ситуацију због потпуне лојалности војске и због подршке већине становника тако да су ове „демонстрације“ много мање него сличне у Египту, Тунису, Јемену и слично.[69] Међутим, након оружаног сукоба и погибиије два демонстранта на протестима 18. марта 2011. у Дамаску долази до масовних хапшења.[70]