"(…) Optuzbe su veoma ozbiljne. Droga, oruzje, sverc cigareta, za ve to se veruje kako se radilo u kompaniji koja je bila otvoreno u vlasnistvu albanske vladajuce Demokratske partije. (…) Tokom 1996. je Ministar odbrane, Safet Zulaj koristio svoju kancelariju (tako navode izvori) za to da omoguci transport oruzja, nafte i svrcovanih cigareta. (…) Narko-baroni s Kosova (…) operisu u Albaniji potpuno slobodno i nekaznjeno a veruje se da veci deo prometa heroina i drugih narkotika koji iz Makedonije i Grcke prodju preko Albanije na putu za Italiju, organizuje SHIK, sluzba drzavne bezbednosti (…). Obavestajni agenti su potpuno uvereni kako lanac komandovanja seze do samog vrha drzave i bez imalo oklevanja u svojim izvestajima imenuju cak i pojedine ministre."
Pocev od 1993. veci broj americkih vojnika je stalno prisutan na makedonsko-albanskoj granici s mandatom da osigura sprovodjenje embarga. I pored njihovog prisustva trgovina narkoticima i oruzjem nastavila je da cveta. Zapad se jednostavno pravi kako to ne vidi. Prihodi od nafte i od narkotika se koriste da bi se nabavilo oruzje (najcesce u obliku direktne trampe): "Isporuke nafte u Makedoniju (da bi se zaobisao grcki embargo 1993. - 94.) mogu da posluze kao pokrice za heroin a isto tako i za isporuke Kalasnjikova za albansku ‘bracu’ na Kosovu."
Plemenski klaanovi ili "faresi" sa severa razvili su narocite veze sa sindikatima zlocina u Italiji. Kao uzvratnu uslugu, ovi drugi su odigrali kljucnu ulogu u krijumcarenju oruzja preko Jadrana u albanske luke Dures i Valonu. Zakljucno sa 1992. na Kosovo je uglavnom krijumcareno lako oruzje, ukljucivalo je Kalasnjikove AK-47, RPK ili PPK masinske puske, teske mitraljeze kalibra 12,7 mm, itd.