"Napad na Vučića planiran unapred. Čovek koji je gađao premijera imao legitimaciju"

Keramičar je svoje rekao i tu je "kraj"? Ne pada mu na pamet da ponudi ostavku . On nam sada "objašnjava"da je napad planiran . Mi to nikada ne bi ukapirali ."Čestitam" ministre .

Данашње „мајке Сребренице“ не праве разлику између своје „деце“ која су стрељана као ратни заробљеници, и која су погинула палећи околна српска села – за њих су и једни и други „невине жртве српског геноцида“. Баш као што су за мајке погинулих албанских терориста из Куманова злочинци македонски полицајци који су „поубијали њихову децу“ бранећи закон и ред у том граду.Ово једноставно запажање кудикамо нам олакшава разумевање огромне пажње коју је су западни медији посветили двадесетогодишњици злочина у Сребреници.Многима у Србији, који лицитирање сребреничких „седам хиљада“ слушају већ деценијама, није јасно у чијем је интересу да у садашњем тренутку забија нож у ту незараслу рану и додатно електрише и иначе климаве и напете односе у БиХ и региону. А разлози су врло једноставни – савремени свет је такође подељен на „наше“ и „њихове“, и у њему је кристално јасно „чије се жртве броје, а чије не“.

У Сребреници се броје мртви муслимани, али не и мртви Срби (јер „лицитирати бројем мртвих је неукусно“). У Ираку се броје одсечене главе страних новинара и америчких војника, али не и стотине хиљада мирних грађана који су пали као колатерална штета америчке империјалне политике.У Либији се броје погинули радници на нафтним бушотинама страних компанија (јер се њиховим породицама мора плаћати одштета), али не и цивили који су страдали под бомбама НАТО-интервенциониста и њихових кербера на терену. У Сирији се жртве рата уопште не броје, то јест – док се не појаве у Европи на прагу оних који су њихову земљу бацили у вихор грађанског рата, и наоружали оне који их уби/јају.

За Запад су то Срби, али то њихово виђење Срба као „исконског зла“, које они као синоним за глобалну цивилизацију треба да сузбију толико је саморазумљиво, толико неупитно, и толико неспорно да они чак нису у стању да виде „зашто њихова резолуција вређа Србе“.Њихова мотивација је потпуно иста као код Сулејман-паше Скопљака – да бисмо реафирмисали „себе“, морамо понижавати „њих“, а понекад им и одсећи понеку главу. А на Србима је да одаберу да ли хоће да буду „ми“ (и да углас повичу „геноцид у Сребреници!“), или ће да буду „они“ чији се мртви не броје, чији се глас не слуша, и за које у „цивилизованом западном друштву“ нема места.

На српском народу је да из ове ситуације извуче поуку. Та поука може бити банално указивање на то „ко су му пријатељи, а ко непријатељи“, јер дух Сулејман-паше Скопљака с краја XVIII века и даље суверено влада балканским и глобалним приликама, а главе данас не лете ништа мање него пре двеста година. Али још важније од тога јесте управо сазнање да савремени медијски дискурс „злочинца и жртве“ служи само као димна завеса да се прикрије чињеница да тај исконски и прастари принцип устројства односа међу народима и државама заправо никада није размонтиран, већ да су га присвојили и новом добу прилагодили они који су још већи зликовци, лопови и лупежи од „балканских дивљака“ над којима се згражавају.

Срби су већ једном настрадали због једне сличне димне завесе која владала у јавној сфери бивше СФР Југославије. А у југословенским ратовима су највећу штету претрпели, не зато што нису били нач/исто ко су им пријатељи, а ко непријатељи, већ зато што су веровали да „медији постоје да би саопштавали људима истину“. Развејавање те илузије вероватно је најважнија ствар коју као народ и друштво можемо да научимо.За разлику од Андрићевог телала Хамзе, савремени медији и НВО неће никада бити у стању да рефлектују свој властити положај и улогу док папагајски понављају да је „седам хиљада Бошњака поби/јено у Сребреници“. Њих је бесмислено питати „а колико је Срба поби/јено?“. Али ако они и ћуте, одговор се зна – „то ће саопштити медији у Београду“. Или пре – у Москви.