Pusti snovi o tužbi za genocid

Запад је растурио Босну и Херцеговину.Главни кривац за рат је Америка и тадашњи преседник Клинтон који је продужавао рат из политикантских побуда због избора и нафте.Запад лаже кад је у питању број погинулих иако је број утврдила комисија из Сарајева.Колико је Срба протерано из Сарајева ? Колико је Срба убиијено у Сарајево?То запад не занима.Љигави лицемери убијали су Србе по читавом простору СФРЈ како би због нафте убиијали по блиском истоку.Доста више лажи.Рат је почео 1 марта 1992.год. убиством Србина на Башчаршију.Запад је унапред испланирао рат у Босни,али тако да се што више поубиијају Срби и Муслимани.И догађаји у Сребрници су испланирали и на то су пристале обе стране,Наравоученије : Велики брат са Запада вас и даље посматра и смишља нови план .

1992. године је поново почело уб,ијање Срба у тим крајевима. Први Срби су уб,ијени 20. априла 1992. године. Жртве су били: Стјепановић Љубо, Пећишта; Николић Светозар, „Зан“, Поточари; Миловић Миљан, Поточари; Игњатијевић Ђорђе, Поточари; Н.Н. Саса (Александар Ђорђевић, Шабац).

Срби су се иселили из Сребренице 9. маја 1992. године, масовно и скоро панично. Са собом су понели само оно што су на брзину могли да покупе… У граду је остало свега око тридесетак лица која нису муслимани (Хрвата, Срба, Македонаца, људи из мешовитих бракова). Од тада је Сребреница чисто муслиманско место. Највећи број мештана разбежао се по околним, најближим српским селима, али и у Братунац, Скелане и преко Дрине у Србију. Непосредан повод за то било је убиство Горана Зекића, народног посланика у тадашњој републичкој Скупштини Босне и Херцеговине, судије и председника Српске демократске странке у општини. Њега су локални муслимани на прилазу Сребреници, код села Залазје, сачекали у заседи и убили 8. маја увече. Тим подмуклим и за многе неочекиваним убиством, Србима је стављено на знање чему могу да се надају и шта их чека. Тада се коначно видело да су и сва претходна убиства, најчешће из заседе, у којима је страдало око двадесет лица, била не пука случајност, у шта се веровало и што су власти доказивале, већ део унапред припремљеног плана.

Бљечева (општина Братунац), село са убедљивом муслиманском већином у укупном становништву (муслимана 532, Срба 71). Напад на ово место је и почетак бројних насртаја муслиманских шовиниста на компактна српска насеља у братуначкој општини. Напад је извршен 6. маја 1992. године. Страдали су Косана (Новака) Зекић, рођена 1928. године, коју су нападачи заклали у њеној кући; Милан (Милка) Зекић, умро од последица рањавања и Гојко (Лазара) Јовановић, старац, рођен 1917. године, који је такође подлегао повредама задобијеним приликом напада. Тај део Бљечеве је напуштен од српског становништва које и данас живи у избеглиштву. Имовина је опљачкана и разнета по околним муслиманским селима, а куће попаљене. Непосредни, колективни извршиоци напада су муслимани из околних муслиманских села и саме Бљечеве, међу којима су препознати: њихов предводник Ибрахимовић Хасиб, али и Џелић Фузо, Ћосић Мехо, Јашаревић Исмет,Мемишевић Саћир и Муратовић Ибран, и др.

Гниона (општина Сребреница), заселак претежно српског села Гостиљ (113 Срба, 35 муслимана). Напад изведен такође 6. маја 1992. године. То је прво спаљено и до темеља разорено српско село у сребреничкој општини. Напад су извршили муслимани из суседног села Поточари под командом Насера Орића, вође муслиманских фундаменталиста из Сребренице. Жртве напада су Симић (Миливоја) Лазар, рођен 1936. из Студенца, који је био гост на слави код пријатеља (Ђурђевдан) и Милошевић (Рајка) Радојко, рођен 1928. из Гнионе, болешљив и полуслеп човек који је тог дана славио Ђурђевдан. Милошевић Радојко је жив запаљен и изгорео у својој кући, а то су из суседних шума посматрали његова супруга и избегли мештани.

О трагедији овог села сведоче Слијепчевић Марко и Вукадиновић Миладин. Као непосредни извршиоци препознате су углавном комшије Коровић Рифат, Мујкановић Ибро, Османовић Ибро, Мујкановић Бехадин, и др.

После ових првих злочина настављени су и интензивирани напади на српски народ у селима. Муслиманска армија из Сребренице је нападала је једно зе другим српска села. Већи део напада су извршени 1992. и 1993. године. Те муслиманске јединице посебно су се „специјализовале“ за нападе у току православних празника. Дошло је до невероватно бруталних злочина. Орићеви борци су убијали жене, старце и децу. Секли су људима главе и полне органе. Вадили су им очи и урезивали им ножем исламски полумесец у кожу. Неке људе су ексе,рима закуцавали на дрвеће, док су друге набијали на колац. Ратко Младић је причао америчком новинару Arnold Sherman-у како је из хеликоптера гледао када су у селима живе Србе бацали у ватру, док су Срби са друге стране Дрине играли ногомет! Младић је рекао да би тада најрађе бацио гранату на оне Србе са друге стране Дрине када је то видео. Arnold Sherman је после тај интервју са Младићем објавио у својој књизи „Perfidy in the Balkans – the Rape of Yugoslavia“.

Зоран Јовановић из Власенице поседује видео снимак у којем се види једна Српкиња која је код села Побуђе печена на ражњу! Српска армија је жену пронашла и нису је могли идентификовати зато што је већ била сва изгорела, а у околини тог села је нестало неколико Српкиња.

Стравичан пример таквих судбина је и случај дечака Слободана Стојановића из села Доња Каменица. Једне ноћи у јулу 1992. године су он и његови родитељи побегли из села, када су приметили да српским становницима у селу прети опасност. Стигли су у једно ново место код познаника, али је дечак тамо приметио да су пса заборавили код куће. У једном тренутку, када су родитељи били неопрезни, дечак је успео да побегне и да се врати у село по пса, и од тада га родитељи нису више видели. Око годину дана касније познати патолог др Зоран Станковић позвао је родитеље да идентификују дете у Зворник. Дечак је био сав искасапљен. Убице су га пре убиства страшно мучиле. Касније су родитељи преко неких муслиманских познаника сазнали да је Албанка Елфета Весели из Власенице, која је служила у армији Насера Орића, дечака мучила и убила. Елфета Весели је имала 32 године када је убила дечака, а отац јој је радио као шумар у Власеници (види: Жељко Вуковић „Рат вредности: „Дечак и његова куца“, Вечерње новости, 05. 11. 2005.).