Zaboravljeni heroji I sv. rata (1): Dečak koji je srušio tri cara

Robert Lesing, ministar spoljnih poslova SAD, tim istim povodom je rekao: „Kada se bude pisala istorija ovog rata, njen najslavniji odeljak nosiće naziv SRBIJA.“

Srpska slava ostala je zabeležena, ali su i srpske žrtve bile ogromne. Veliku pobedu u Prvom svetskom ratu Srbija je nesrazmerno skupo platila: tokom rata izgubila je, procenjuje se, između 1.100.000 i 1.300.000 stanovnika, što je činilo gotovo trećinu ukupnog stanovništva ili čak oko 60% muške populacije. Da bi se bolje razumeo podvig ove vojske male po broju, ali velike po junaštvu, možda je najbolje pogledati ono šta su drugi, savremenici, o njoj rekli:

Nemački car Viljem, koji je u svoje vreme bio personifikacija tadašnjeg imperijalizma i protivnika Srbije, rekao je o srpskom narodu: „Šteta što taj mali narod nije moj saveznik.“

Novi bečki „Greie Presse“, list sa najizraženijom kampanjom protiv Srbije, pisao je 1918. godine o srpskom narodu: „Ostaće zagonetka kako su se ostaci Srpske vojske, koji su se spasli ispred Makenzenove armije, mogli docnije osposobiti za borbu. To je dokaz da srpski vojnik spada u najžilavije ratnike koje je video svetski požar.“

Feldmaršal Makenzen: „Ja neobično cenim i volim vas iz Šumadije. Vi ste herojski narod, pun časti i ponosa, narod velike i sjajne budućnosti.“

Austrijski general Alfred Kraus takođe ima visoko mišljenje o Srbima, zbog čega se ne ustručava da kaže: „Ovom prilikom treba napomenuti da smo upoznali Srbe kao valjane neprijatelje. Ja sam ih smatrao i smatram ih i sada kao vojnički najjače od svih naših neprijatelja. Zadovoljni s malim, dovitljivi, lukavi, osobito pokretljivi, dobro naoružani, bogato snabdeveni municijom, vešti u korišćenju zemljišta, vrlo dobro vođeni, oduševljenjem zagrejani za borbu, oni su našim trupama zadavali mnogo više teškoća nego Rusi, Rumuni i Italijani.“

Zanimljiva je izjava češkog književnika Ervina Kiša, kaplara 11. puka 9. Austrougarske divizije i učesnika Kolubarske bitke: „Tek u Srbiji 1914. godine shvatio sam da je sloboda malih naroda jača sila od nasilja velikih i moćnih“, piše on. „Tek sam ovde shvatio Šatobrijana da neumitna sila – volja savlađuje sve, a da je slabost sile u tome što veruje samo u silu.“

Japanski profesor medicinskog fakulteta u Tokiju, za vreme Prvog svetskog rata šef misije japanskog Crvenog krsta u Parizu, rekao je u svom govoru: „Do ovoga rata mi Japanci uživali smo glas vojnika sa najjačim ratničkim duhom. Ovoga puta moramo priznati da nam je srpski vojnik to prvenstvo oduzeo. Ne zamerite, gospodo Srbi, što smo na to malo i ljubomorni.“

Norveški pukovnik Karsten Angel 1915: „Došli smo sa malo poštovanja za srpske vojnike, a vraćamo se puni divljenja. Videli smo narod miran, samopouzdan, rodoljubiv. Našli smo najbolje vojnike na svetu, hrabre, poslušne, trezvene, izdržljive, voljne da žrtvuju život za zemlju i nacionalnu ideju.“

Francuski maršal Franše d’ Epere takođe ne krije oduševljenje kvalitetima srpskih vojnika, zbog čega se gotovo pesnički pita: „Ko su ti junaci koji mogu da se podiče da su zaslužili jedno od najvećih odlikovanja na svetu? To su seljaci, skoro svi, to su Srbi tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomivi, to su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu i gospodari svojih njiva.“

Iz knjige „Srpska vojska u velikom ratu 1914 – 1918“

Posle sjajnih pobeda Srbskih vojnika u Kolubarskoj bici, iz beckih najvisih krugova preporuceno je Oskaru Pocoreku da bi najbolje bilo da izvrsi samoubistvo. "Hocu-uzvratio je general Pocorek-ubicu se, ali cuse ubiti tek onda, kada ma koji drugi austrijski general pobedi Srbsku vojsku. Oskar Pocorek 1853-1934 austro-ugraski general u telegramu svojim sefovima u Becu

Taj je bio neizlecivi megaloman.i cika Pera mu je porucivao iz postelje, sinko samo ne sa hrvatima.naravno da se ne bi kasnije desio ni tito ni, komunizam. veliki pozdrav za tebe prijatelju.

Uticaj masona na Aleksandra i njegova megalomanija su nas zamalo odveli u nestanak, tragedija je sto prica jos nije zavrsena. Vojvoda Živojin Mišić o ujedinjenju sa Hrvatima Izveštaj kralju Aleksandru po povratku iz Splita (Iz beleške sekretara Živojina Mišića, g. Milorada Pavlovića) „Iz svega sto sam čuo i video ja sam duboko zažalio sto smo se mi na silu Boga obmanjivali nekakvom idejom bratstva i zajednice… Svi oni jednako misle, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš….. stvar je propala….. Ništa ih ne može zajaziti, ničim što bi im se ponudilo. Ja sam sa tim načisto.

Dvoje nam kao neminovno predstoji: potpuno se otcepiti od njih, dati im državu, nezavisnu samoupravnu, pa neka lome glavu kako znaju, a drugo je, upravo prvo, da u zemlji zavedemo vojnu upravu za dvadeset godina i da se zemlja sva baci na privredno i ekonomsko podizanje, daleko od svih politickih uticaja. Ako to ne može, onda im dati njihovu državu. A granice? upita Aleksandar Granice će biti gde ih mi povucemo, a mi ćemo ih povuci ne onde gde naše ambicije izbijaju na povrsinu, nego onde gde istorija i etnografija kažu; gde kaže jezik i običaji, tradicija i najzad gde se sam narod po slobodnoj volji opredeli, pa će biti i pravo i Bogu drago.

A Italijani? Uzviknu Aleksandar Neka im je sa srećom. Neka se oni Hrvatima usreće. Ja sam duboko uveren da se mi njima nećemo usrećiti... Ti su ljudi svi odreda, prozirni kao čaša, nezajažljivi i u toliko meri lažni i dvolični da sumnjam da na kugli zemaljskoj ima većih podlaca, prevaranata i samoživih ljudi. Ne zaboravite Visočanstvo, moje reči. Ako ovako ne postupite siguran sam da ćete se ljuto kajati.”

Познати хрватски историчар: Срби су 1918. спасили Хрвате Водећи хрватски историчар, др Твртко Јаковина признао да су Срби 1918. спасили Хрвате и да Хрватска није ушла у прву Југославију да данас не би постојала. Јаковина каже да је 1915. Србима било понуђено да узму Славонију, БиХ, Лику и део Далмације и створе српску државу. Истра и други део Далмације био је обећан Италији. Оно мало Хрватске, Хрватска Загорје и око Загреба требала је остати у склопу Мађарске. Да је Србија тада пристала, данас би Хрвати из Загреба и Загорја били Мађарска провинција и реликт прошлости, а остатак католичког становништва из Далмације, Славоније, Лике и БиХ би био оно што у ствари и јесу – Срби католици.

I ovo su činjenice Prvog svetskog rata, saveznici o zverima u ljudskom obliku. Austrougarski vice-maršal Gherter,posle Prvog svetskog rata, o Hrvatima piše: „Ja nisam video u svome životu, ni čuo za zveri u ljudskom obličiju poput hrvatskih vojnika. Mada su ratovali sa nama i prvenstveno služili za zastrašivanje i represiju nad narodom, ja kao čovek se stidim sto su stajali u našim redovima. U samoj borbi bi napuštali položaje, dok bi veoma vešto izbegavali protivničku vojsku i uvek se kretali ka zbegovima koje su sačinjavali goloruki ljudi, žene i deca. Kada bi ih ponekad i stizali činili su strahote od kojih se i nama dizala kosa na glavi. Oni su pogan svetu i evropskoj kulturi.“

Bravo za trud i tekstove !

Hvala!!! Sve najbolje na mnogaja ljeta.

Hvala i od mene za prosle sadasnje i buduce komentara,hvala na istini.

Hvala Ti prijatelju! na ovako lepim rečima koje su za mene velika motivacija. Širenje istine je moralna obaveza svakog savesnog čoveka. Sve najbolje na mnogaja ljeta!

njegov život - OBAVEZUJE....

Hvala Ti prijatelju! na ovako lepim rečima koje su za mene velika motivacija. Širenje istine je moralna obaveza svakog savesnog čoveka. Sve najbolje na mnogaja ljeta!

Hvala Ti Brate! na ovako lepim rečima koje su za mene velika motivacija. Širenje istine je moralna obaveza svakog savesnog čoveka. Sve najbolje na mnogaja ljeta!