Čurkin: Zašto suđenje Šešelju traje 9 godina?

puno je zločina napravio pa nikad kraja tužbama .. rus imaš glupo pitanje

BRAVO za postavljeno pitanje! Odgovor je totalno lagan i prost.Boris [nejaki] je zaigrao sotonsko kolo iz kojega nema ispustanja.MOZE, i ispustanje,ali prolazi kao predhodni presedici .Protokoli Briselskih i ostalih mudraca su veoma decidni!

Svetski nasilnici i zločinački otimači Kosmeta 1999 god. ne boje se nikakvih posledica, pa kaznjavaju i dalje nejaku Srbiju, Za sada Srbi mogu da reaguju samo dubokim prezirom i pamćenjem učinjene nepravde.

Zalosno kad mora neko drugi da se brine za svoje Gradjane!!A ono flekavo G...o nista ne radi!!Tesko Narodu koji su ga birali!!

Čurkin: Zašto suđenje Šešelju traje 9 godina? Zato sto zuti vladaju 10.

Војвода је тамо због говора мржње?! По тој оптужби ни требало оптужити пола хрватске. А иначе Војвода је тамо на изричит захтев српске власти да не омета издају земље и интеграције Србије у групу презадужених неоколонија.

Raspamećena Srbija je pod budnim okom Vašingtona, Moskve i Berlina, jer su srpske vlasti na lošem glasu u sva tri svetska centra moći. Odbojnost i ignorisanje ruskih interesa i ponude o privrednoj saradnji predsednika Borisa Tadića, njegovih koalicionih partnera Mlađana Dinkića, Dragana Šutanovca, Bojana Pajtića i Čedomira Jovanovića može da se oceni kao nediplomatsko i mizerno. Bivši predsednik Srbije Slobodan Milošević uspeo je svojevremeno da sa Ruskom federacijom sklopi ugovor o povlašćenom statusu Srbije u trgovini i carinskim olakšicama, koji status DOS-ove vlasti nisu ni pokušale da iskoriste na pravi način i materijalizuju ovaj ugovor.

Posle obaranja Miloševićevevog režima nove vlasti su svoje poglede srca i račune okrenuli prem Vašingtonu i zapadnoevropskim državama, koje su godinu dana nemilosrdno bombardovale Srbiju. Osiromašena, izmoždena i očerupana Srbija, postala je plen američke pljačkaške politike. Američke kompanije su za bagatelu kupile Smederevsku železaru i Fabriku duvana u Nišu.

U aprilu 2004. godine u izjavi listu Pittsburgh Post-Gazete Ivan Vujačić, naš ambasador u Vašingtonu, izjavio je da je SARTID kupljen za 33 miliona dolara, od kojih 23 miliona u gotovini, šest miliona za transakcije – provizije i četiri miliona za zbrinjavanje nezaposlenih. Očigledno da se tada ambasador zaleteo, otkrivši delove dobro čuvane tajne, što kasnije nije demantovano. Naravno, šest miliona dolara provizije u tako velikom poslu samo je sitniš za moćnike iz Prve lige. Postoje dokazi da je u godišnjem poslovnom izveštaju U.S. Steel kupovinu srpskog SARTID-a uknjižio kao trošak od 550 miliona dolara, što odgovara realnoj ceni Železare u trenutku kupovine.

Američka akvizicija SARTID-a je izgleda omogućila da ogromna razlika u ceni od 527 miliona dolara, posle niza finansijskih transakcija preko zavisnih preduzeća na ostrvima koja predstavljaju poreski raj, završ i u džepovima nekolicine američkih i srpskih političara I biznismena. Jedino to objašnjava zašto su, već sledeće godine po prodaji SARTID-a, otišli u penziju ambasador Montgomeri i Thomas J. Usher, predsednik U.S. Steel Corp..

Koliko je zaista SARTID plaćen, kolike su bile provizije igračima Prve i Druge lige, šta se sve ubraja u imovinu stečajnog dužnika, koji su sve poverioci oštećeni i kakvi su bili dugoročni politički efekti operacije SARTID, znaju samo oni kojima je to u opisu posla. Srbiji i srpskim građanima ostaje mogućnost da gaje grožđe u blizini smederevske Fabrike gvožđa.

Procenjuje se da je Srbija ukupno investirala u SARTID tri milijarde dolara da bi ga prodala za 23 miliona dolara. I pored toga, tadašnji ministar za privredu Aleksandar Vlahović usuđuje se da u aprilu 2003. fodine maksimalno drsko i bezobrazno izjavi: „Taj kompletan paket je vrlo isplativ. Naročito kada se poredi s ugovorima koji su zaključivani sa drugim čeličanama, na primer, Košice u Slovačkoj“. To je, naravno, laž dostojna barona Minhauzena. Košice su plaćene 60 miliona dolara, ali je operacije SARTID - Vlahovića, Kolesara, Ignjatovića i drugih.

Međutim, Amerikanci reaguju munjevito, započinjući sinhronizovanu akciju u takozvanim reformskim medijima, koji uz zastrašujuću halabuku počinju da napadaju pokušaj Koštunice da rasvetli kriminalne radnje učinjene u SARTID-u. I zvanični Vašington snažno staje na stranu U.S. Steel kompanije, prisiljavajući Koštunicu i UBPOK da odustanu. Novoizabrani američki ambassador Majkl Polt, odmah po dolasku u Srbiju posećuje Smederevo i U.S. Steel, stavljajući time do znanja da i posle Montgomerija važi Montgomeri. Ali, to nije ni čudno. Istorijsko je pravilo da Imperija ima pravo na greške, zločine, a ljudima koji su to činili za državni ili neki lični interes ne sme da fali ni dlaka sa glave.

Amerikanci su došli u SARTID da ga kupe što je moguće jeftinije, da postižu u njemu što je moguće veću zaradu, i da taj profit, po mogućstvu u celini, iznesu iz Srbije. To su surova pravila modernog kapitalizma i biznisa i ona se moraju poštovati – uvek i na svakom mestu.

Sve ostalo su isključivo medijske izmišljotine, manipulacije, bajke i šarene laže. Zato tako imbecilno zvuči izjava ranije pominjanog Džona Gudiš a, izvršnog potpredsednika U.S. Steel kompanije, data časopisu Danas u junu 2004. godine: „Mi smo odličan primer šta privatni investitori mogu da učine za ekonomiju jedne zemlje... Mi pomažemo Vladi Srbije, jer zapošljavamo ljude, tako da vlada može da se koncentriše na neke druge probleme, a ne da brine o tome kako da obezbedi plate zaposlenima.

To je sada briga privatnog investitora.“ Gudiš, u stvari, želi da nam kaže da U.S. Steel nije došao u Smederevo da pokupi profit, već iz čisto humanitarnih razloga – da jadnoj radničkoj klasi Srbije omogući posao i mesečnu platu. To je isto tako komično kao kada bi neki srpski seljak rekao da dolazi svako jutro na pijacu da bi svoj kajmak poklanjao prvim kupcima koji nalete na njegovu tezgu.

Srbija se do današnjeg dana zadužila sa 28 milijardi evra, njen unutrašnji dug je veći od 100 milijardi evra, privreda je klonula, velika je nezaposlenost. Rusija je spremna da bez ikakvih političkih i drugih uslovljavanja ulaže u Srbiju, i sa njom nastavi strateško partnerstvo, na osnovu iskustava iz prošlosti, zbog kulturnih, verskih I istorijskih razloga koji povezuju dve zemlje, koje dolaskom novih vlasti, udaljile njihove ekonomije.

Uklanjanje Mlađana Dinkića sa položaja ministar ekonomije može dovesti do značajne ekonomske saradnje Rusije i Srbije. Jedan od onih koji su prepreka na tom putu je i minister odbrane Dragan Šutanovac koji je privatizovao srpsku vojsku, rasturio i pokrao njenu industriju i naoružanje, otvoreno propagirajući ulazak Srbije u NATO alijansu. Taj ulazak mnogo i finansijski košta. Ali, važno je da je gospodin Šutanovac pokrao Srbiju za pola milijarde evra.

Нема ту непознаница,зашто Шешеља не пуштају из затвора!Немају га зашто осудити а не могу га пустити јер тиме поткопавају свој (не)углед у свету!Када се томе дода очување постојеће гарнитуре на власти којој такво стање одговара (боје се они Шешеља више него змије!),све је јасно да јасније не може бити!

Rusija daje ozbiljne lekcije " demokratskom zapadu " i nacistickoj EU, na celu sa GER, u koju vlada Srbije hoce da udje pod svaku cijenu, a vec smo platili ogromnu cijenu konstantnim ucjenjivanjima. Bilo bi normalnije da bas zbog tih beskonacnih ucijena, vlada Srbije postavi pitanje javnom tuziocu koji je jedan od ucjenjivaca, zasto njihov gradjanin lezi u PRITVORU vec 9 godina, sto je jednako jednoj kazni od 20 godina, jer bi u tom slucaju vec imao pravo zbog dobrog vladanja da izadje na pola kazne !!!