Pola miliona Srba ne plaća račune

Veoma brzo je sve šta je bilo u državnom vlasništvu počelo opet da funkcionira. Ne baš sve. Televizija npr. nije odašiljala program. Novine nisu izlazile. Niko nije bio zainteresovan za to, pa se razmena nije mogla obaviti. Svi su radije živeli svoj život neg' gledali tuđi. Struja, grejanje i vodovod i drugi važni servisi su naravno funkcionirali, besprekorno. Uskoro je postalo očito da samo mali broj ljudi treba da u stvari radi i održava sisteme za opšte dobro. Ostali mogu da se posvete svojim interesima. Najednom se pojaviše guslari. Čudno mi je bilo, čak i u snu kako su ljudi slušali guslare ko da su omađijani. A nije zvuk bio kao u običnih gusala. I nisu pevali ko obični guslari.

A ne znadoh ni jezik kojim pevahu, ali ga razumeh. Zvučao je taj jezik ko dolazi iz davnina, primitivan i slikovit, ko da je dečji sinu mi kroz misli. Pevali su o davnim vremenima i dalekim zemljama ko da jesu tamo. I ko da gledaju svojim očima. Pevali su o budućim vremenima i slavili čoveka koji će tada živeti. I njegovu mudrost i pravednost. I mnogo toga šta nisam mogao da razumem. A ljudi su slušali. Tad sam svatio, ne slušaju ušima, već srcem, zato svi izgledaju omađijano. I ko da razumeju jedni druge. Ko da svi imaju jedan um i jedno srce. I niko da kaže ružnu reč. Niko da se naruga.

I sinu mi da sanjam. I počeše neki ljudi da pevaju. Ali usne im se ne pomerahu. Svatih, srcem pevaju. Tad se i meni srce napuni, i zaplakah, iz srca. A suze se slivahu nazad, pravo u srce. Te morah plakati još i više, ne bijaše u srcu mesta. Omekšale me suze, počeh da se gubim, da se topim, da nestajem, ali nemah straha. I počeh razumevati, ko da mi neko veli bez reči, u slikama, ja sam guslari i gusle i oni koji ih slušaju i pesma i zvuk te pesme ... Ne sećam se šta je dalje bilo, ako je išta i bilo. Dugo sam se budio, to se sećam, a osećaj u srcu me polako napuštao. Sklapao sam oči ne bi li se osećaj vratio. I bi mi žao kad me konačno napusti.